Mateja Kežman: Emu su od mene čuvale sestra i majka, jedva sam je poljubio

Nekada najskuplji srpski fudbaler, uzor puritanskog dela nacije, primer da snovi od Pirota do Madrida mogu da se ostvare u trenu, a potom tabloidna žrtva, zvezda skandala i primer posrnulosti. Sve je to Mateja Kežman izneo na svojim nevelikim plećima, izgovarajući molitve onda kada je bilo najteže i duboko verujući da će doći trenutak kada će raspomamljena masa shvatiti da njegovo raspeće nije njihova karta za bolji dan. I umesto skupog savetnika, podmićivanja medija, pravdanja i koketiranja sa oponentima, zavrnuo je rukave, naoštrio olovku i negde sa dna srca ispisao iskrenu biografiju. Onu koje će se dželati, koji su se prvo dičili, a potom ga satanizovali, postideti. Onu koja će mnogima demistifikovati nesvakidašnji život jednog od najtalentovanijih i najuspešnijih sportista koje je ova zemlja ikada imala.

Matejina  ljubav prema fudbalu datira iz perioda ranog detinjstva,  dok je svog oca posmatrao na zelenom terenu.

„Jedan sam od onih sinova koji su, rekao bih hrabro, krenuli očevim stopama. Zbog Zlatka sam zavoleo loptu, samo što tada, naravno, nisam bio svestan da porodična tradicija može da bude problem, a ne prednost u životnoj trci koja me čeka. Otac mi je bio golman do svoje četrdesete godine, rekorder u staroj Jugoslaviji, njegov znoj me je othranio i napravio čovekom. Kad sam bio dete, vodio me je na pripreme njegovog ‘Zemuna’, često i na treninge, ali ga nisam gledao. Pažnju su mi privlačili oni koju su bili naspram njega, uvek gladni golova. I otac mi je stalno govorio koliko je nezahvalno biti golman, koliko je potrebno rada da bi se zaustavio šut, a najviše mi je pričao kako su greške golmana jedino što publika primeti.“

Majka Mirjana nije bila za odlazak iz Beograda i govorila mu da prvo mora da završim školu. Išao je u Saobraćajnu školu, alu je morao da pređe u vanredne učenike. Zbog toga se preselio u Pirot, a boravak tamo ostavio je neizbrisiv trag na njegov život, gde je sreo svoju bivšu suprugu Emiliju.

„Brojao sam dane do odlaska iz ‘Radničkog’, u mislima sam već bio u Beogradu, a da nisam bio svestan da će mi srce ipak ostati u Pirotu. U gradu se igrala neka revijalna utakmica debelih protiv mršavih, svi su bili na ulici. U trenutku sam video devojku, poželeo sam da joj priđem, ali nisam stigao ni da joj se obratim – nestala je u masi. Sutradan sam je sreo u video-klubu. Prišao sam joj, ali ništa. Jedva me je registrovala. Tada mi je bilo dovoljno da čujem samo njeno ime – Emilija. Nisam hteo da se predam. Potegao sam sve moguće veze kako bih ‘montirao’ novi susret. Zvao sam njene drugarice, srce mi je govorilo da moram da budem uporan. To što sam fudbaler nije mi bila dobra reklama, naprotiv. Bili smo na lošem glasu kao momci koji žele vezu za jedno veče. Emu su ‘čuvale’ sestra i majka. Tek poslednjih sedam dana smo se nešto ‘smuvali’, poljubili. Preda mnom je bio odmor, u planu odlazak na more, ali nisam hteo da idem bez Emilije. Ne znam odakle mi tolika hrabrost, otišao sam kod njene majke i tražio blagoslov – da joj dozvoli da ide sa mnom. I moju Mirjanu sam uključio u ‘operaciju’. Emina majka na kraju je pristala. Jedva.“

Intervju: Nikola Golubović, Life Content
Foto: Privatna arhiva / Life Content