Kremiran ubica iz Velike Ivanče!

16. april, 14:10

Ljubiša Bogdanović, koji je prošlog utorka ubio 13 svojih rođaka i komšija, kremiran je u ranim jutarnjim časovima u krematorijumu beogradskog groblja Lešće.
Njegova urna je izdvojena od ostalih i biće na Lešću dok je porodica na preuzme. Ukoliko porodica u narednih šest meseci ne preuzme urnu, ona će biti pohranjena negde na groblju, prenose Novosti.
Dok je trajala kremacija Bogdanovića, njegova supruga Javorka, koja je stigla kući iz Urgentnog centra, oporavlja se uz ćerke i rodbinu u Velikoj Ivanči.

14. april, 20:44

Ljubiša Bogdanović neće biti sahranjen u Velikoj Ivanči, konačna je odluka njegove porodice. Ćerke Zorica i Slavica odlučiće da li će on biti sahranjen tajno ili će biti kremiran.
„Slavica i Zorica još razmišljaju, videće sa opštinom o sahrani oca. Ili će ga sahraniti na tajnom mestu, bez obeležja ili će ga kremirati, a njegov pepeo pustiti niz vodu, da zlo ode“, kažu rođaci Bogdanovića.
I juče su, kao i rođaci ostalih Ljubišinih žrtava, bili na groblju.
„Ćerke se boje kletve, da ih selo ne kune, zato i neće oca da sahrane ovde“, kažu Aleksandar i Radoje Stekić u čijoj je kući Ljubiša ubio Draganu i Danicu Stekić.
„Mi smo juče njima prišli na groblju, izjavili smo im saučešće. Rekli smo im da nemamo ništa protiv da Ljubiša bude sahranjen ovde. Mi nikog od njih ne mrzimo. I Ljubišine ćerke su žrtve, i njima je teško, izgubile su brata, babu, majka im je u bolnici, a otac ubica kakav se na pamti u Srbiji. Ali, one ništa nikome ovde nisu krive“, kažu Stekići.
Radojica Jovanović, predsednik MZ Velika Ivanča kaže da će se celo selo naći za pomoć Bogdanovićima.
„Sve što zatraže, učinićemo. Ne treba nam više jada, šta god one odlučile, slažemo se. I za pomoć, a ako zatreba, povućićemo se svi“, kaže Jovanović.
Pored groba Ljubišinog sina i majke, Branka i Dobrile juče su bile okupljene ćerke, zetovi, Ljubišin brat. Iščekuju da se Javorka oporavi.
„Samo ona može da kaže šta mu se desilo… i zašto“, kažu rođaci.
„Javorka je dobro. Izašla je iz šok sobe. Juče nisu dali da je posete ćerke. Videćemo sutra, ići s će da je obiđu. Ona još ne zna šta se sve desilo, ali je naslutila da je bilo veliko zlo“, kažu rođaci Bogdanovića.

13. april, 22:53

Meštani Velike Ivanče od juče potpisuju peticiju sa zahtevom da ubica Ljubiša Bogdanović ne bude sahranjen na seoskom groblju.
„U našem kraju neko je pokrenuo peticiju da se Ljubiša ne sahrani u Velikoj Ivanči. Ne znam ko je to uradio, ali znam da ja to neću da potpišem. Meni je ubio i majku Draganu i babu Danicu, ali znam da ja to neću da potpišem. Ljubiša je, pre ovoga, bio pravi komšija, prijatelj za primer“, kaže za “Blic” Aleksandar Stekić koji je 9. aprila najpre zatekao mrtvu majku, a zatim u pokušaju da u komšiluku pozove pomoć, zaticao tela ubijene Olge, Miloša, Ljubine.
Aleksandar kaže da bi peticija bila usmerena protiv dve Ljubišine ćerke – Slavice i Zorice, koje ništa nisu krive. “Blic” saznaje da je i prvog dana tragedije na sastanku u mesnoj zajednici bilo pokrenuto pitanje da li da se i Ljubišin sin Branko sahrani sa žrtvama, nakon monstruoznog zločina i njegovog oca.
„Neko je postavio to pitanje, onda je ustao rođak Despotovića, kuće u kojoj je ubijeno petoro. Rekao da je da to ne dolazi u obzir i da je Branko Ljubišina žrtva i da treba da bude sahranjen sa svima, da svi imaju zajedničko opelo“, pričaju meštani Velike Ivanče. Predsednik Mesne zajednice Radojica Jovanović kaže da s njim niko nije kontaktirao povodom toga.
„Čuo sam to od dvoje-troje ljudi. Posle ovakve tragedije to nisu stvari za igranje. I za Ljubišom su ostale ćerke, unučići“, kaže Jovanović.
U kući Bogdanovića nisu hteli da komentarišu peticiju.
„Ćerke sutra ujutru idu po očevo telo. Ljubiša je posle smrti iz Urgentnog centra prebačen na obdukciju, one treba da odnesu dokumentaciju. Sutra ćemo videti kad će biti sahrana“, kažu rođaci Bogdanovića.

12. april, 12:30
Najpotresniji prizor sahrane u Ivanči – klompe na belom kovčegu malog Davida
Meštani Ivanče juče nisu išli u kafanu, nisu se okupljali ispred prodavnice, na pijaci, ni u dvorištu crkve. Svi su izašli i pomagali u sređivanju sela pred današnju sahranu. Očekuje se da će sahrani prisustvovati oko dve hiljade ljudi, a među njima bi trebalo da budu gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i Vladimir Božović iz Ministarstva unutrašnjih poslova, koji će doći umesto premijera Ivice Dačića.
Meštani Velike Ivanče su jutros ispred porte seoske crkve postavili klupe na kojima će se nalaziti 13 kovčega sa telima preminulih. Iznad crkve je takođe postavljen i šator, u koji će meštani moći da se sklone u slučaju nevremena.
Iz sela je ka porti crkve krenula povorka ožalošćenih, gde su sačekali tela žrtava, koja su stigla pred portu oko 9:45, kako prenose fotoreporteri Blica.
Oko 800 ožalošćenih stoji u redu kako bi izjavili saučešće porodicama ubijenih. Poslednji u nizu su članovi porodice Bogdanović, kojima svi meštani takođe izjavljuju saučešće. Većina okupljenih ne nosi jednu, već po 13 sveća, za svakog od tragično stradalih meštana Velike Ivanče.
Najpotresniji prizor na sahrani je kovčeg malog Davida Despotovića, gde su postavljene njegove klompice.
Autobuska linija koja saobraća na deonici između okolnih sela biće skraćena, upravo zbog velikog broja ljudi koji se očekuje. Takođe, saobraćaj na deonici od crkve do centra sela biće prekinut za vreme sahrane.
U crkvenu prodavnicu stigle su kutije sa svećama, a cvećare su naručile veliki broj venaca. Ubijeni u masakru u utorak biće sahranjeni danas u 13 sati na lokalnom groblju. Komunalno preduzeće Mladenovca je sa meštanima očistilo deo oko seoskog groblja, duž puta do sela Pružatovac i magistralnog puta ka Mladenovcu. Kažu, doći će hiljade ljudi da odaju poslednju počast ubijenim Ivančanima.
„Čistimo, kupimo, šta nam drugo preostaje. Ako nam je selo po lošem glasu postalo poznato zbog tragedije, bar da ti svi ljudi ne vide nered kada dođu na sahranu. Sami smo se dogovorili, pokušaćemo i da pomognemo porodicama koliko možemo, njima je sada najteže“, kažu meštani dok uređuju centralnu seosku ulicu.
Dejan Vićovac, šef štaba za organizovanje sahrane, kaže da očekuju bar 2.000 ljudi.
„Očekujemo da će prisustvovati i premijer Ivica Dačić, gradonačelnik Dragan Đilas i rukovodstvo Beograda. Pozivi su poslati Vladi Srbije, Gradu, svim gradskim opštinama, kao i opštinama koje se graniče sa Mladenovcem. Organizovaćemo dva autobusa, za građane koji nemaju svoj prevoz, u 11 i u 12 časova ispred mladenovačke opštine“, kaže Vićovac.
Sahrani ubijenih prisustvuje 20 sveštenika iz Mladenovca, vladika Jovan iz Kragujevca i sveštenici koji će doći sa njim.
„Predviđeno je da samo vladika Jovan održi govor. Sprovod će biti grupni. Predvodiće ga rodbina sa krstovima na čelu, sveštenici, zatim vozila sa telima, i pratnja“, kaže Vićovac.
Sinovac ubice Ljubiše Bogdanovića stajao je skrhan od bola za bratom Brankom, Ljubišinim sinom i bakom Dobrilom.
„Niko ne može da veruje da se ovo desilo, oni su zaista bili porodica za primer. O Ljubiši imam dve slike u glavi, jedna je od pre, a druga sad“, rekao je Dragan Bogdanović. On ne veruje da ubičina žena Javorka uopšte zna da joj je sin Branko mrtav.
„Bane je bio super dečko. Bio je neoženjen, ali one priče oko žena i kako se stric na njega ljutio zbog toga su gluposti. Možda mu je nekada u šali govorio da se oženi“, tužno je rekao Bogdanović.

14:39
Ljubiša Bogdanović, koji je iz pištolja usmrtio 13 ljudi, preminuo je je tačno u 14 sati u Urgentnom centru. Njegovo zdravstveno stanje, od kada je primljen u Urgentni centar bilo kritično. Lekari nisu mogli da ga operišu, s obzirom na težinu povrede, zbog čega je bio priključen na aparate i primao je samo lekove. Zdravstveno stanje njegove supruge, Javorke Bogdanović (60) stabilno je, ona se oporavlja od hirurškog zahvata koji je izveden juče pre podne.

14:28
Ćerke Ljubiše Bogdanovića, masovnog ubice iz Velike Ivanče kod Mladenovca, posetile su u Urgentnom centru majku koja je juče operisana. Javorka Bogdanović, koju je njen suprug Ljubiša ranio u vrat, danas se oseća bolje u Urgentnom centru.
„Mama još ne zna da joj je Branko mrtav. Ne zna ni za ostale žrtve. Pretpostavlja da se nešto dogodilo, ali ne zna o čemu se radi. Mi nismo imale snage da joj kažemo šta je tata uradio. Pitala je za brata, za Branka. Rekle smo za mrtvog brata da je dobro“, kaže Slavica, ćerka Ljubiše i Javorke Bogdanović. Slavica kaže da su juče htele da obiđu i oca, koji je u šok-sobi.
„Lekar je dozvolio, ali policija nije dala da uđemo kod njega“, kaže Slavica. Javorkine vitalne funkcije trenutno su stabilne, ali se ne mogu dati nikakve prognoze. Pod stalnim je nadzorom lekara nakon hirurške intervencije uklanjanja metka iz vrata, koja je urađena juče pre podne. Ljubiša Bogdanović se nalazi na Odeljenju šok A u Urgentnom, a dežurna lekarska ekipa ocenjuje da se njegovo stanje može smatrati kritičnim.

10.22
Ljubiša je rođen u Velikoj Ivanči, 1953, gde i njegovi preci. Otac Miodrag ga je predodredio da bude domaćin i poljoprivrednik, a brata Radmila poslao je u školu. Ljubiša je po prirodi bio prek, nervozan i izuzetno eksplozivan. Nije mnogo pričao. Pošten i vredan, takođe su crte profila i karaktera Ljubiše Bogdanovića. Vaspitavao ga je najviše deda Obrad, koji je prema Ljubiši bio izuzetno strog. Već u osnovnoj školi je ustajao između četiri i pet ujutru, a deda Obrad ga je najviše i tukao kada pogreši. Zaposlio se u “Zvezdi” u Mladenovcu. Vredan, pošten, ali prema rečima kolega, nervozan i nestrpljiv.
U januaru 1981. godine kupuje pištolj CZ 88. Tada je komšijama pričao da svaki domaćin mora da ima pištolj “za ne daj Bože”. Lovačku pušku nasledio je od dede Obrada, ali nikad iz nje metak nije opalio. Pištolj takođe, nikad nije koristio. Prema rečima komšija, nije pucao ni “kada to običaji nalažu”, kada mu se rodio sin, ćerke, unuci. Alkohol je prezirao. U kafane nije ulazio, muzika, sport, politika ništa ga nije interesovalo. Nikada nije davao ništa iz kuće da se proda, a o onom što se dogovori u kući nije dao sinu i ženi da o tome razgovaraju. Novac je štedeo, a kada ga sakupi dovoljno, kupovao je mašine i oruđe za rad. Važio je za imućnijeg domaćina. Voleo je uvek prvi sve da zaseje, okupljao je komšije da mu pomognu, ali je često i on sam pomagao drugima.
O njegovom učešću u ratu malo se zna: 1991. bio mobilisan i u Mirkovcima u Slavoniji proveo 4,5 meseca. Kada se vratio, nije želeo da priča o ratu, izbegavao je tu temu i svi su imali utisak da tamo nije bio na borbenim položajima pa ga nisu ni pitali o detaljima.

Posle rata zaposlio se u slovenačkoj firmi u Mladenovcu kao fizički radnik. Pre godinu dana dobio je otkaz kao tehnološki višak, a u isto vreme otpušten je i njegov sin Branko. Otkaz ga, kažu komšije i prijatelji, jeste razočarao, ali nije obeshrabrio jer je još više počeo da radi na imanju i na oko 15 hektara njiva koliko poseduje.
Iznervirao bi se i razbesneo, ali samo kada nešto u poslu nije kako je naumio. O posvećenosti poslu dovoljno govori to da je pre tri godine dva puta operisao bruh, ali nije odustajao ni od najtežih poslova na njivi, uprkos lekarskim savetima. Predstavljao se kao pravoslavni vernik, slavio slavu Markovdan i Božić. Družio se sa komšijama Milovanom, ispred čije kuće ga je zatekla policija i Mikajlom Despotovićem, koga je ubio.

21:30
Samo nekoliko sati pošto je preživela stravičan masakr u kojem je njen suprug ubio 13 ljudi, među kojima svog sina i majku, Javorka Bogdanović pokušala je da, na neki način, policiji objasni postupak čoveka sa kojim je u braku provela skoro 42 godine:
„Ljubiša je bio mnogo nervozan. Takav mu je bio i otac. Tukao me je. Ne znam šta mu se desilo jutros. Bila sam u kuhinji, gde spavam, kada je ušao sa pištoljem i rekao da nama više nema života. Onda je pucao. U jednom trenutku čula sam otvaranje i zatvaranje vrata, neku trku. Usledio je pucanj. A, onda je sve utihnulo“, ispričala je Javorka, koja još ne zna za smrt sina Branka.
„Čini mi se da sam se onesvestila. Kada sam došla sebi, počela sam da puzim do kupatila. Čula sam kako se vrata otvaraju. On je ponovo ušao u kuću. Obratio mi se čudeći se što sam još živa. Ponovo je pucao.“
Javorka i Ljubiša su spavali odvojeno. On u novoj kući sa sinom, ona u staroj sa svekrvom. O svima se brinuo u zaseoku kao o svojoj porodici. U odnosu na ostale bili su dobrostojeći.
Ljubiša se, prema saznanjima policije, prema svima u svom zaseoku ponašao kao roditelj. Brinuo je o njihovim domovima, njivama, stoki… I dok su svi kukali kako ove godine setva kasni, on je nalazio optimizam da će sve biti u redu. I bilo je do utorka ujutru.
„On je svuda bio rado viđen gost, na svakoj slavi je bio u vrhu stola“, ispričale su komšije i rođaci.
„Nije bilo slavlja, rođenja, krštenja, a da Ljubiša nije među prvima pozivan. On je bio neko ko je o svima brinuo. Imao je poljoprivredne mašine i svima je pomagao. Njemu su se obraćali za savete.“
Kao mogući ključ za zločin Ljubiše Bogdanovića, u Ivanči su u sredu potražili porodično nasleđe koje u ovom selu zovu „prokletstvo Bogdanovića“, o kome se ćutalo.
Svedoče da se nije samo ubio Ljubišin otac vešanjem, već da je ta sudbina pogodila i njegovog dedu. Dodaju da je Ljubišin stric lečen u duševnoj bolnici i da je tokom lečenja umro. Navode, takođe, da je snaja njegovog bratanca misteriozno stradala davljenjem u porodičnom đermu.
Slavica i Zorica, ćerke Ljubiše i Javorke Bogdanović, u sredu su bile kod svojih roditelja u poseti. Kasno popodne vratile su se iz Urgentnog centra, ali nisu želele bilo šta da kažu novinarima.
„U ovo što smo pročitale ni same ne možemo da poverujemo, koliko je neistina izneto. Zaista smo ogorčene.“

21:40
„Nisam slutila šta će da uradi. Nije bilo nikakvog nagoveštaja. Bio je preke naravi, ali ovakvom nečemu se nisam nadala. Svi smo bili kao jedna velika porodica.“
Sa ovih nekoliko jedva izgovorenih rečenica, teško ranjena Javorka Bogdanović pokušala je u Urgentnom centru u Beogradu policiji da objasni masakr koji je počinio njen suprug Ljubiša. Motive i razmere krvave drame nije mogla ni da nasluti.
Ohrabrujuća vest je da se njegova supruga Javorka koja je u pucnjavi pogođena u glavu i vrat i koja je takođe u bolnicu primljena u kritičnom stanju, prema poslednjim informacijama, oseća malo bolje.
„Ona je neznatno bolje. Nije životno ugrožena. Probudila se, čak je i komunicirala sa lekarima. Njen pritisak i stanje svesti se popravljaju, i to su dobre vesti“, rekao je u utorak direktor Urgentnog centra dr Zlatibor Lončar, a prenose Novosti.
„Kada bude urađena kompletna dijagnostika i budemo imali sve nalaze, onda će se znati da li će biti rađena hirurška intervencija. Pored njenog kreveta stalno dežura ekipa doktora.“
Ona je iz Velike Ivanče u kompleks Urgentnog centra u Beogradu zajedno sa suprugom Ljubišom i komšinicom Danicom Stekić (75) dovezena kolima Hitne pomoći oko osam časova ujutru. Sve troje su bili u teškom stanju. Danica, nažalost, nije izdržala. Preminula je u toku vožnje. Lekari su nekoliko puta pokušali da je reanimiraju, ali su ubrzo samo mogli da konstatuju smrt.
Ono se u utorak u poslepodnevnim časovima pogoršalo. Doktori daju sve od sebe da sačuvaju njegov život.
I lekari i hirurzi i ostalo osoblje zaposleno u Urgentnom centru bili su u utorak šokirani događajem koji je potresao celu zemlju.
„Ovo je katastrofa, ovakvu tragediju niko ne pamti“, u prvom obraćanju medijima rekao je direktor Urgentnog centra Lončar.
Tokom dana niko od rodbine i prijatelja Ljubiša i Javorke nije bio u Urgentnom centru.

20:35
Stanje Ljubomira Bogdanovića (60) i dalje je kritično, saopštila je večeras dežurna ekipa Urgentnog centra. Stanje njegove supruge, Javorke Bogdanović (60) neznatno je bolje. Bogdanović i njegova supruga pod stalnim nadzorom.
Muškarac je smešten u šok A, u kritičnom je stanju, njegov život je ugrožen i pod stalnim je nadzorom. Lekari čine sve da spasu njegov život. Njegova supruga, koja je primljena u veoma teškom stanju, neznatno je bolje, ona je smeštena u šok B i pod stalnom je opservacijom dežurne ekipe Urgentnog centra, navedeno je u saopštenju za medije.
Direktor Urgentnog centra dr Zlatibor Lončar rekao je ranije Tanjugu da je Javorki Bogdanović pucano u glavu i vrat, a da je Ljubomir Bogdanović primljen sa povredama glave, u izuzetno je kritičnom stanju.
Vlada Srbije u popodnevnim časovima na vanrednoj sednici donela je odluku da se sreda proglasi Danom žalosti zbog masakra u Velikoj Ivanči. Kako prenosi RTS, uviđaj koji je počeo još rano jutros završen je oko 16 časova. Iz Urgentnog centra saopšteno je da je Ljubiša Bogdanović i dalje kritično, dok je njegova supruga Javorka, iako u opasnosti, bolje.

18:00
Ćerke Ljubiše Bogdanovića koji je rano jutros u Velikoj Ivanči počinio nezabeleženi zločin u Srbiji, usmrtivši 14 ljudi, ne mogu da veruju da je njihov otac krivac za takvu tragediju jer, kako kažu, apsolutno ništa nije ukazivalo na to da sa njim nešto nije u redu.
„U nedelju smo bili na ručku kod mame i tate, a kada smo se juče čuli telefonom, sve je bilo uobičajeno. Tata je nešto radio oko kuće i dobro se osećao. Nikada se nije čudno ponašao, čak ni po povratku sa ratišta u Slavoniji, 1991. godine. Sve što znamo je da ćemo do kraja života biti obeležene ovim, i mi i cela naša porodica“, pričaju Zorica i Slavica Bogdanović.
Prema Zoricinim rečima, njena deca su bila izuzetno vezana za svog dedu Ljubomira, koji je u celom selu važio za mirnog i dobrodušnog čoveka.

16.38
Građani Srbije poseduju oko tri miliona komada oružja, što nas svrstava u sam vrh svetske liste kada je reč o naoružanosti stanovništva. Od 100 građana Srbije, u proseku, njih 38 poseduje vatreno oružje. Pravu opasnost u Srbiji predstavlja, međutim, nelegalno oružje. Po međunarodnoj studiji iz Ženeve građani Srbije u legalnom posedu imaju nešto manje oružja od Iraka, iako tamo dugo besni rat. Prema njihovim navodima, u Srbiji na sto stanovnika ima 38 registrovanih cevi, a u Iraku 39. Ispred su samo građani Sjedinjenih Američkih Država (SAD), Jemena, Finske i Švajcarske. Visoko šesto mesto Srbije, Švajcarci nisu obrazložili, niti su naveli da li u njihovu procenu ulazi i oružje koje poseduju građani Kosova i Metohije. Prosek zemalja Evropske unije govori da na sto stanovnika dođe 11 cevi. U Srbiji, prema njihovim procenama, ta brojka iznosi 14,7 registrovanih komada oružja, u Crnoj Gori 13,2, BiH 9,3, a u Hrvatskoj 8,4. Zvanični podaci MUP Srbije za prošlu godinu, govore da je više od pola miliona građana (589.258) registrovalo čak 1.189.522 komada oružja. Od toga je 1.144.863 u privatnom vlasništvu, a 44.659 pištolja i pušaka vodi se na 3.304 firme i agencije za obezbeđenje, koje naoružavaju svoje zaposlene.Brojka ilegalnog naoružanja, kako se pretpostavlja, veća je najmanje tri puta! „Tri puta je više ilegalnog oružja koje poseduju naši građani od zvaničnih podataka“, potvrđuje za “Novosti” dr Zlatko Nikolić iz Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja. „Sa oružjem u rukama naši građani ubijaju uglavnom strah.“
Centar za kontrolu lakog i malokalibarskog oružja za jugoistočnu Evropu raspolaže podatkom od pre nekoliko godina da u Srbiji postoji velika količina lakog (po vojno-policijskoj terminologiji – streljačkog i pešadijskog) oružja. Ukupan broj procenjuje se na oko tri miliona komada, od čega u legalnom posedu 1,1 milion, a u ilegalnom neverovatnih 900.000 komada, dok je ostatak u vlasništvu vojske, policije i privatnih agencija za obezbeđenje. Vojni izvori, pak, govore da građani Srbije, što u legalnom, što u ilegalnom posedu imaju više od dva miliona komada oružja. To je, prema ovom izvoru, više nego što zajedno imaju vojska i policija. „U izmišljenom sukobu između građana, sa jedne, i vojske i policije, sa druge strane, veće šanse, ako bi se gledalo po broju dugih i kratkih cevi, imaju građani“, procene su vojnih stručnjaka. Broj naoružanih ljudi u Srbiji već nekoliko godina se drastično ne menja, bar kada je reč o legalnim cevima. To potvrđuju podaci MUP Srbije, ali i trgovci oružjem, koji kažu da je prodaja njihove robe u poslednje vreme gotovo potpuno zamrla, za razliku od devedesetih kada je – cvetala. Jedan od razloga su stroži propisi za nabavku i držanje. Ljubitelji vatrenog oružja kažu i da je veliki problem mala količina municije koja može da se kupi. Meci se kupuju samo uz oružni list i zahtev za nabavku. Vlasnicima pištolja dozvoljeno je 50 metaka godišnje. Lovcima sleduje 60 metaka, dok se patroni prodaju nešto slobodnije. Prodavnice su dužne da vode strogu evidenciju prometa ove robe, o čemu šalju redovne izveštaje policiji. „U nesigurnim vremenima ljudi strah pokrivaju naoružavanjem“, smatra analitičar Zlatko Nikolić. „Na srpskom crnom tržištu oružja, pištolja, kojima su izbrisani serijski brojevi, ima u izobilju. I jeftini su. Toliko skladištenje ilegalnog vatrenog naoružanja posledica je višedecenijskog ratovanja, razvijene korupcije i kriminala. U takvim okolnostima, razlog za naoružavanje je bio strah za život.“
Jedan od glavnih razloga što veliki broj građana ilegalno drži oružje, smatraju stručnjaci, je blaga kaznena politika. Nekada je to bilo regulisano Zakonom o oružju i municiji, a sada Krivičnim zakonikom Srbije. Član 348 reguliše nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija. Zavisno od oružja (otežavajuća okolnost je posedovanje oružja za koje se ne može dobiti dozvola – automatsko i bombe), kao i količine, zaprećene su kazne do osam godina zatvora.
U praksi, međutim, najčešće se izriču kazne od tri meseca zatvora ili uslovne. U obzir se uzima priznanje počinioca i njegovo kajanje, a dodatno i ako ranije nije bio osuđivan.

16.29
Masakr koji je u Velikoj Ivanči počinio Ljubiša Bogdanović, u kome je živote izgubilo trinaestoro ljudi, među kojima i jedna beba, najstrašniji je na teritoriji bivše Jugoslavije i sigurno jedan od 15 najstravičnijih događaja u svetu!

Zločin koji je oko 5 ujutru probudio mirno naselje kod Mladenovca, a potom i celu Srbiju, koji su preneli vodeći svetski mediji, najstrašniji je ovakav događaj na području Balkana u poslednjih nekoliko decenija godina.

Dva najtragičnija događaja poslednjih godina su onaj iz 2002. kada je Dragan Čedić iz Leskovca ubio sedmoro, a ranio četvoro ljudi, kao i svima poznat masakr u selu Jabukovac, koji je 2007. počinio Nikola Radosavljević, kada je ubio devetoro, a ranio dvoje ljudi.
Čedić je u noći između 27. i 28. jula 2002. za svega 20 minuta na tri različita mesta ubio sedmoro ljudi. On je najpre ubio Nenada Lukića (31) i ranio Slavoljuba Kržalića (47), a potom se dovezao pred porodičnu kuću svoje supruge Biljane (28) i pet minuta posle ponoći iz automatske puške pucao i ubio pet osoba.
Usmrtio je bivšu suprugu Biljanu Čedić (28), njene sestre Ivanu Kalčić (31) i Jelenu Zdravković (25), Jeleninog supruga Bobana (24) i Biljaninu komšinicu Jelenu Zlatković (29). Na kraju, u trećoj porodičnoj kući ubija Biserku Ristić (48), tetku ubijenih sestara.
Pet godina kasnije, u selu Jabukovac kod Negotina, Nikola Radosavljević je lovačkom puškom ubio devetoro slučajnih prolaznika, a dvoje teško ranio. On je najpre pretukao svoju suprugu Jelenu, a potom je počeo da viče: “Bežite od mene, sad ću da uzmem pušku i sve da vas ubijem!” Uzeo je lovačku pušku i počeo da puca po selu.

Pred kućnim pragom ubijeni su Draginja (55) i Branislav (57) Borongić, Veljko Đorđević (59), njegova tašta Marina Kutkuregović (70) i Veljkov sin Dragan Đorđević (22), Branislav Badejević ( 30), Srđan Bađikić (15), Persa Banković (37) i Anika Čogić, dok su Siniša Bađikić (38), otac ubijenog Srđana i Vanuca Badejević (7) teško ranjeni.
Ubistvo u Ivanči jedno je od najmonstruoznijih i u svetu. Za najveće masovno ubistvo u 21. veku odgovoran je Anders Brejvik, koji je u julu 2011. godine usmrtio ukupno 77 osoba: osam u Oslu i 69 na ostrvu Utoja.

NAJSTRAŠNIJA MASOVNA UBISTVA U SVETU U POSLEDNJIH DESET GODINA
SAD, decembar 2012. – Adam Lanca ubio je 27 osoba, većinom dece, u osnovnoj školi u Njutaunu.

SAD, jula 2012. – Džejms Holms je u bioskopu u gradiću Aurora ubio 12 ljudi osoba, a 58 ranio.

SAD, aprila 2012. – Prilikom napada na privatnom koledžu u Oklandu, Kalifornija, bivši student Južnokorejac One Goh (43) ubio je sedam ljudi, a troje ranio.

Francuska, marta 2012. – Višednevna drama u Tuluzu okončana je smrću osumnjičenog za ubistvo sedam osoba, Muhameda Meraha. Ubica je 19. marta ujutro na motoru došao do jevrejske škole “Blago Tore” i ubio najpre jednog 31-godišnjaka, zatim dva njegova maloletna sina, pa sedmogodišnju ćerku direktora jevrejske škole.

Belgija, decembra 2011. – Belgijanac Nordin Armani (32) ubio je petoro, a ranio više od 120 ljudi, a prethodno ubio jednu ženu.

Holandija, aprila 2011. – Naoružani napadač ubio je šestoro ljudi u šoping centru u Holandiji i izvršio samoubistvo.

Velika Britanija, juna 2010. – Vozač taksija Derik Bird (52) u Engleskoj je ubio 12 ljudi, a 11 ranio.
SAD, novembra 2009. – Vojni psihijatar major Nidal Malik Hasan ubio je 13 ljudi u bazi Fort Hud, u Teksasu.

SAD, aprila 2009. – Imigrant iz Vijetnama Dživerli Vong (41), ubio je 13 osoba u imigracionom centru u Bingamtonu, Njujork. Više osoba je ranjeno.

Nemačka, marta 2009. – Bivši učenik škole u Vinandenu, Tim Krečmer (17), ubio je 15 ljudi, devetoro učenika, tri nastavnika i troje prolaznika, a potom izvršio samoubistvo.

Finska, septembra 2008. – U gradu Kauhajoki, Finska, napadač (22) ubio je 11 ljudi.
Finska, novembra 2007. – Osmoro ljudi ubijeno je u napadu u školi učenika (18) u gradu Tuusuli, Finska. I taj napadač je izvršio samoubistvo.

SAD, aprila 2007. – Čo Sung-Hui je na Univerzitetu Virdžinija tek ubio 33 osobe.
Finska, oktobra 2002. – U samoubilačkom napadu na jedan tržni centar u Helsinkiju poginulo je sedmoro ljudi, a više od 80 je povređeno. Motivi bombaša-samoubice, studenta hemije Petrija Gerta (19) koji je takođe stradao, nikada nisu utvrđeni.

Nemačka, aprila 2002. – Devetnaestogodišnjak izbačen iz škole u Erfurtu, istočni deo Nemačke, ubio je 16 ljudi, među kojima je bilo 12 nastavnika, i potom izvršio samoubistvo.

Francuska, marta 2002. – Napadač u predgrađu Nanter u Parizu ubio osam, a ranio 19 lokalnih odbornika. Napadač je sutradan izvršio samoubistvo u zatvorskom pritvoru.

15.55
U saopštenju Medija centra Kliničkog centra Srbije navedeno je da je dežurna ekipa Urgentnog centra zbrinula Ljubišu B. i Javorku B, da je urađena reanimacija, sve neophodne dijagnostičke procedure i neophodne intervencije. Muškarac je smešten u šok A, u kritičnom je stanju, njegov život je ugrožen i pod stalnim je nadzorom. Lekari čine sve da spasu njegov život. Njegova supruga, koja je primljena u veoma teškom stanju, neznatno je bolje, ona je smeštena u šok B i pod stalnom je opservacijom dežurne ekipe Urgentnog centra, navedeno je u saopštenju za medije.

15.15
Gradonačelnik Beograda i predsednik Skupštine grada izjavili su saučešće porodicama nastradalih u tragediji koja se jutros dogodila u selu Velika Ivanča kod Mladenovca. „U kontaktu smo sa premijerom i prvim potpredsednikom Vlade Srbije i u toku dana donećemo zajedničku odluku o danu žalosti zbog ove nezapamćene tragedije, koja je zadesila naše sugrađane“, izjavio je Antić.
Ministar bez portfelja Sulejman Ugljanin uputio je danas izraze saučešća članovima porodica 13 stradalih meštana Velike Ivanče kod Mladenovca. „Ovakve tragedije, netipične za našu zemlju, kod svih građana izazivaju šok i nevericu, a najteže je članovima porodica ubijenih. Zato su naša srca i misli sa njima“, poručio je Ugljanin, a saopšteno je iz Vladine kancelarije za saradnju sa medijima. Ministar je izrazio nadu da će se brzo otkriti šta je ubicu nagnalo na takav stravičan zločin i da će ta saznanja pomoći da se slične stvari u budućnosti spreče.

Šef delegacije EU Vensan Dežer uputio je pismo zvaničnicima Srbije i Beograda u kojem je iskazao najiskrenije saučešće povodom tragedije u selu Velika Ivanča. „Sa velikim žaljenjem sam saznao o tragičnom događaju u Velikoj Ivanči u kojem je 13 ljudi izgubilo život“, kaže se u pismu upućenom premijeru Ivici Dačiću, gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu i predsedniku opštine Mladenovac Dejanu Čokiću. „Moje i misli mojih kolega iz delegacije EU u Srbiji su sa vama i porodicama žrtava„, poručio je Dežer.

14:45
Među trinaestoro ubijenih u Velikoj Ivanči je i porodica Despotović, u kojoj je ubijen bračni par Mihailo (61) i Milena (61), njihov unuk Goran (23), njegova supruga Jovana (21) i njihov sin D. (2).
Podsećamo, ovaj stravični zločin dogodio se oko 5 ujutru, dok je najveći broj ubijenih još uvek spavao. Još nema informacija o motivu ovog zločina, a lekari se bore za život Ljubiše Bogdanovića, koji je za ovaj zločin osumnjičen.
Osim porodice Despotović, ubijeni su i Branko i Dobrila Bogdanović, Danica i Dragana Stekić, Velimir i Olga Mijailović, kao i Ljubinka i Miloš Ješić.
O ovoj tragediji izvestili su i vodeći svetski mediji.

9:15
U mestu Velika Ivanča, koje se nalazi između Mladenovca i Topole, jedna osoba je iz vatrenog oružja ubila trinaestoro ljudi.
Šezdesetgodišnji Ljubiša Bogdanović je, kako je javljeno, pucao je iz vatrenog oružja i ubio 13-oro ljudi – šest muškaraca, šest žena i jednu bebu. On je rano jutros, između pola pet i pet, išao od kuće do kuće i ubijao komšije.
Kako saznaje S media, Ljubiša je prvo ubio svog sina B., zatim je pucao u suprugu J., a onda je krenuo da puca po komšiluku. Pobijeni su članovi porodica Ješić, Mijailović, Despotović i Stekić.
U ovom trenutku Ljubiša Bogdanović i njegova supruga daju osnovne znake života i u teškom su stanju. Kako S media portal saznaje od dežurnog lekara iz Hitne pomoći pri Domu zdravlja Mladenovac dr Vasilja Žmika, još jedna starija ženska osoba je teško ranjena.
Portparol Urgentnog centra Dr Nada Macura, kaže da nije poznato da je osumnjičeni muškarac bio do sada psihijatrijski bolesnik. Ljubiša B. je pucao iz vatrenog oružja za koje najverovatnije ima dozvolu.
Direktor policije Milorad Veljović izjavio je za RTS da osumnjičeno lice nije imalo policijski dosije.
„Prema našim saznanjima reč je o mirnoj porodici. Vrši se uviđaj na licu mesta videćemo koji je motiv ovog stravičnog zločina. Svi smo zatečeni“, kaže Veljović.
On je dodao i da je ubica učestvovao u ratnim dejstvima u Slavoniji 1991. godine, a kako saznajemo, pre dve godine ostao je bez posla. Komšije kažu da se Ljubiša B. nije ponašao nasilno i da nije pravio probleme. Kako navode, juče je bio „sasvim normalan“, a onda mu je „tokom noći nešto kvrcnulo u glavi“.

Nedavni brutalni zločini „mirnih komšija“ ukazuju na to da je mentalno stanje nacije sve gore. Stres postao način života. Svake godine popijemo sedam miliona kutija lekova za smirenje. Da li smo postali mentalno kontaminirana zemlja? Poslednjih nedelja, Srbiju je potreslo nekoliko zločina u kojima su pojedinci, ljudi koji pre toga nisu imali nikakav kriminalni dosije, brutalno ubili bliske osobe, a zatim izvršili samoubistvo.
I pored toga što će mnogi reći da nismo dostigli „nivo“ Amerike, u kojoj gotovo svakodnevno neko „iz čista mira“ ubije kolege na poslu ili decu u školi, nema sumnje da je stres kao način života u Srbiji počeo da uzima danak. Podatak da više od 300.000 ljudi u našoj zemlji ima neki psihički poremećaj jasno pokazuje da Srbi, usled hronične frustracije i straha kao načina života, sve češće postaju tempirane bombe, koje bi mogle da „eksplodiraju“ u svakom trenutku.
Rezultati međunarodne studije, u kojoj je učestvovalo više od 5.000 ispitanika iz cele Evrope, od toga 640 iz Srbije, pokazuju da u našoj zemlji 24 odsto stanovništva pati od psihičkih poremećaja vezanih za strah, paničan strah ima svaki deseti stanovnik, a posle NATO bombardovanja čak 18 odsto osoba ima simptome posttraumatskog stresnog poremećaja.
Nekada smo se čudili američkim vestima ili filmovima gde čovek posle otkaza maltretira porodicu ili uzme pušku i pobije prolaznike.
„Nažalost, na putu smo da to sada postane i naša stvarnost“, konstatuje psihoterapeut Zoran Milivojević i dodaje: „Ljudi žive sa strepnjom i tremom pred onim što ih čeka. To je globalni fenomen, koji kod nas još nije došao do punog izražaja, jer smo devedesetih godina očvrsnuli i makar delimično se ‘vakcinisali’ protiv kapitalističkog stresa.“
Podaci Instituta za javno zdravlje Srbije pokazuju da je broj mentalnih poremećaja porastao od 1999. godine. Pored stresnih poremećaja, konstantno su u porastu depresija, agresija, nasilje i suicid, kao i rekordna upotreba lekova za smirenje.
„Ne morate ni da budete stručnjak da biste uvideli da mentalno stanje nacije nikada nije bilo gore. Ranije su još postojali optimizam i nada da će se stvari promeniti nabolje, ali sada je apatija potpuno zamenila veru u bolje sutra“, objašnjava psiholog Aleksandra Janković.
Ako smo po visini mesečne zarade na samom evropskom dnu, a među vodećim kada su u pitanju oboleli od karcinoma, po broju izbeglica i konzumiranju cigareta i alkohola, nije ni čudo što stručnjaci upozoravaju da je psihičko stanje nacije alarmantno.
„U zemlji gde je stepen nezaposlenosti prestao da se meri, imate armiju isfrustriranih i bezvoljnih ljudi. Frustracija se akumulira, potiskuje i vremenom stvara jak stepen agresivnosti“, kaže Jankovićeva.
Među srednjom generacijom sve više je u porastu nasilje u porodici. To su do juče bili normalni porodični ljudi, koji su postali tehnološki viškovi, bez šanse da se prekvalifikuju. S druge strane, kod mladih je, u odsustvu perspektive i sistema vrednosti, agresivnost postala norma ponašanja.
Prema zvaničnim podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, prošle godine je izdato 6.932.840 kutija lekova. Lekove za smirenje u Srbiji, o trošku osiguranja, pije više od 1,3 miliona stanovnika. S obzirom na to da postoje razni kanali preko kojih se bez recepta nabavljaju ovi lekovi, stručnjaci pretpostavljaju da je pravi broj korisnika daleko veći.
Svake godine u Srbiji se ubije nekoliko desetina tinejdžera, a procenjuje se da čak 150 puta više njih ima samoubilačke tendencije. Po broju samoubistava, Srbija je iznad evropskog proseka. Po ovom pitanju u poslednjih 20 godina prednjači Vojvodina sa 28 samoubica na 100.000 stanovnika.
Po mišljenju stručnjaka, Srbi su „mentalno zapušteni“ i za pomoć se obraćaju tek kada dođu u najgoru fazu.
Ljude je i dalje sramota da odu kod psihologa, dok se na Zapadu ovo ne razlikuje od odlaska kod zubara. Takođe, kada se u Srbiji sazna da neko koristi psihijatrijske usluge, ta osoba se šikanira, često ostaje i bez posla, prijatelja…

Da li ste se zapitali nekada da li u vašem komšiluku živi serijski ubica? Da li biste ga prepoznali? Prema istraživanjima, prosečan serijski ubica je najčešće belac, heteroseksualac, miran čovek iz kraja. Žrtve su uglavnom prostitutke, deca, mlade žene, homoseksualci, autostoperi.
Sa fenomenom serijskog ubice najčešće se sreće Amerika, gde u proseku na 700.000 stanovnika dolazi jedan neslavni rekorder, dok se u Evropi na više od milion stanovnika javlja jedan serijski ubica.
Amerikanac Džefri Dahmer je osuđen na najdužu kaznu u istoriji pravosuđa SAD, dok je Nemac Fric Harman „Kasapin“ ubijao i seckao žrtve, a zatim to meso prodavao. Monstruozni serijski ubica Edvard Gejn inspirisao je mnoge autore romana i horor filmova.
Džefri Dahmer smatra se jednim od najbrutalnijih serijskih ubica u Americi. Od 1978. do 1991. godine ubio je 17 dečaka. Njegova ubistva su bila toliko monstruozna da su uključivala i nekrofiliju, komadanje tela na delove i kanibalizam. Zbog toga je u julu 1992. godine u saveznoj državi Vinskonsin osuđen na jednu od najvećih kazni ikad izrečenih u SAD-u, 15 doživotnih robija, što znači ukupno 943 godine zatvora. Međutim, 28. novembra 1994. godine ovaj serijski ubica ubijen je u Kolumbian zatvoru u državi Vinskonsin, pod nerazjašnjenim okolnostima. U zvaničnom izveštaju piše da je Dahmera pretukao na smrt drugi zatvorenik.
Nemac Armin Majves (41), užasnuo je svet, a pravosuđe doveo u nevolju, jer zakonodavstvo ne predviđa inkriminaciju ljudožderstva. Psihopata Majves je uz pomoć kompjutera vrbovao svoje žrtve, radi zadovoljenja ekstremnih seksualnih prohteva, a jednoiposatni video zapis, koji je snimio, bukvalno je šokirao svet.
Poslednji oglas bio je toliko devijantan da nije prošao neprimećen. Naime, pozvao je da mu se jave mladi, dobro građeni muškarci, od 18 do 30 godina, koji žele da budu ubijeni i pojedeni. Kad mu je u martu 2001. na sastanak došao Bernd Jurgen Branders (43), njegov domaćin ga je ubio i pojeo, i sve to zabeležio kamerom! Žrtva je ostavila i testament u kojem kaže da je svojevoljno pristala da bude ubijena. S Majvesom je povezano više misterioznih nestanaka mladih muškaraca.
Fric Harman, zvani Kasapin, ubio je više od 30 dece i mladih ljudi. Njegovi jezivi zločini otkriveni su u maju 1924. godine u Hanoveru, kada je grupa dece, igrajući se u parku, pronašla ljudsku lobanju. Policija je detaljno prekopala teren, ali telo nije pronađeno. Malo kasnije pronađena je još jedna lobanja, a zatim još dve.
U to vreme u starom delu Hanovera, iznad restorana vlasnice Elizabete Engel, stanovao je Fric Harman, crnoberzijanac, koji je u tim teškim vremenima komšiluk snabdevao mesom. Susedi su verovali da je mladim momcima, koji su ga posećivali, davao prenoćište. Redovno je u kofi, prekrivenoj krpom, u restoran donosio na kockice isečeno meso. Pospremajući Harmanov stan, njegova prijateljica, prostitutka Dora, koja mu je pre toga dovela na prenoćište jednog mladića iz Berlina, našla je u kesi mladićevu odeću, kao i krvavu kecelju i kofu punu mesa.
Uhapšen je 23. juna 1924. godine, pošto je policija zaplenila odeću i druge predmete koji su pripadali nestalim osobama, a koje je Harman prodavao. Njegov iskaz tokom suđenja ravan je najmorbidnijem hororu. Ispričao je da je svojim žrtvama mesarskim nožem otvarao stomak, čupao pluća, srce, sekao ruke i noge, odvajao meso od kostiju koje je lomio. Meso je obrađivao da liči na životinjsko, pa ga prodavao ili poklanjao prijateljima, a kosti noću bacao u kanalizaciju ili u reku Lenu. Dokazana su mu 24 ubistva i osuđen je na 24 doživotne robije. Pogubljen je početkom 1925. godine.
Edvard Gejn rođen je u državi Viskonsin, a bizarna i morbidna priroda njegovih zločina je šokirala svet. Gejn je radio kao bebi-siter, voleo je da čuva decu i da čita, ali samo knjige o trećem rajhu o logorima, novine o zločinima punim krvi. Redovno je čitao čitulje i odlazio na groblje gde je otvarao grobove i odnosio kući sve što je nalazio u sanducima: kosti, delove tela, cele glave. Ukrašavao je police nosevima, ušima, vaginama, a lobanje je otvarao i od njih pravio činije! Postao je vešt u sečenju i amputiranju, kao pravi hirurg. Njegova najveća strast bila je ljudska koža, od koje je presvukao sve stolice i pravio košare, ikebane. Gejn je optužen za ubistva vlasnice restorana Meri Hogan i vlasnice radnje u centru Pleinfilda. Policija je u hangaru pored Gejnove kuce našla telo žene okačeno na kuku za noge, odranu i bez glave, a pored na šporetu se kuvalo njeno srce. Oko kuće su pronađeni delovi tela najmanje 18 žena, za neke od njih se nikada nije saznalo da li su bile mrtve ili žive pre nego što su srele Gejna. Izvukao se ludilom i do smrti u bio bolnici. Umro je 1984. u 78. godini.
Najozloglašeniji serijski ubica u bivšoj Jugoslaviji, osuđen za psihopatska ubistva najmanje pet žena, koja je priznao, bio je Slovenac Metod Trobec (58). On je osamdesetih godina prošlog veka zavodio usamljenje žene, dovodio u svoju kuću blizu Škofije Loke, silovao ih, davio i spaljivao u peći. Nazivali su ga monstrumom, demonom, čovekom zveri… Bio je poslednji osuđenik na smrtnu kaznu, ali je odlukom Vrhovnog suda Slovenije zamenjena sa 20 godina zatvora. Posle pokušaja ubistva jednog osuđenika, dobio je dodatnih 15 godina. Obesio se 30. maja 2006. u zatvorskoj ćeliji.

Autor: Life Content
izvor: Tanjug/B92/S Media/Novosti/Blic/24sata.rs
foto: Freedigitalphotos.net, Telegraf.rs, Facebook