Opaka igra sudbine: Priča o „američkom divljem detetu“

        O Džini je snimljen niz dokumentanih priloga i igrani film “Ptica rugalica ne peva”

Tokom istorije, pažnju naučnika privukao je izvestan broj “divlje dece”, lišene ljudske interakcije u ranom uzrastu koja nikada nisu mogla potpuno da nauče da komuniciraju. Najpoznatiji i najbolje dokumentovan ovakav slučaj je Džini, devojčica rođena 1957. u Kaliforniji, o kojoj je snimljen niz dokumentanih priloga i igrani film “Ptica rugalica ne peva” (“Mockigbird don’t sing”). Nakon što je godinama bila predmet intenzivnih proučavanja, na kraju je zavšila napuštena i zaboravljena.

Za razliku od većine poznate “divlje dece”, koja su takva postala jer su ih izgubljenu u divljini prihvatile i odgajile divlje životinje, Džini je u ovo žalosno stanje doveo sopstveni otac koji ju je godinama držao zatvorenu u garaži.

Bila je u mraku, lancima vezanu za stolicu sa rupom za nokšir ili za kolevku koju je odavno prerasla. Kada je u 13. godini oslobođena, još je nosila pelene.

Njena majka, slabovida starija žena , tvrdila je da je i sama bila žrtva muževljevog zlostavljanja i da nije mogla da mu se suprotstavi. Tokom suđenja je oslobođena svih optužbi, dok je otac ubrzo nakon što je devojčica nađena izvršio samoubistvo.

  Džini je lancima bila vezanu za stolicu sa rupom za nokšir ili za kolevku koju je   odavno prerasla

U vreme kada je oslobođena, Džini se kretala čudnim “zečijim” hodom. Nije puštala ni glasa, jer je kažnjavana kad god bi bila bučna, stalno je pljuvala, grlila samu sebe i samopovređivala se, i nije bila pristupačna ni za kakvu ljudsku komunikaciju.

Lekari, neuorolozi, psiholozi i lingvisti koji su Džini proučavali istovremeno su i brinuli o njoj, pošto je u njihove porodice bila smeštana kao u hraniteljske. Tu je, zahvaljući intenzivnom radu i pažnji ovih stručnjaka, lepo i brzo napredovala.

                                  U vreme kada je oslobođena Džini se kretala čudnim “zečijim” hodom

Naučila je da govori, mada gramatički nesavršeno i sa ograničenim fondom reči, da izražava osećanja, da obavlja svakodnevne aktivnosti i održava ličnu higijenu, pa čak i da piše. Započela je sa nekom vrstom najosnovnijeg obrazovanja

Njena majka, slabovida starija žena, tvrdila je da je i sama žrtva zlostavljanja

Lingvistika može, zahvaljujući pre svega proučavanju Džini, da zahvali na zaključku da su za razvoj jezičkih sposnosti kod dece ključna dva rana perioda – prva godina i vreme od četvrte do sedme godine. Deca koja iz bilo kog razloga ovaj period propuste nikada ne mogu potpuno da ovladaju jezikom.

Otac je ubrzo nakon što je devojčica nađena izvršio samoubistvo

Rad sa Džini je naučnicima omogućio i brojna druga saznanja, kao što su ona o razvoju mozga, emocija i sposobnosti komunikacije kod ekstremno zanemarivane dece. Činilo se da od rada sa njima i ona sama ima puno koristi i da je na najboljem putu da se gotovo potpuno oporavi.

U jesen 1974. godine, Nacionalni istitut za mentalno zdravlje SAD je, međutim, ukinuo sredstva za istraživanja i rad sa Džini. Ona odlazi da živi s majkom koja je u međuvremenu oslobođena svih optužbi, a nije prezala čak ni da ekipu koja je sa njenom ćerkom radila tuži zbog “preteranog testiranja”.

                                                             Danas se ne zna šta se desilo sa malom Džini

Majka je, međutim, ubrzo ustanovila da briga o Džini prevazilazi njene mogućnosti, te je ona posle toga promenila veći broj hraniteljskih porodica koje su je maltretirale i zlostavljale. U jednoj od njih su je surovo kažnjavali zbog povraćanja, pa je razvila strah od otvaranja usta i ponovo prestala da govori.

Izvor: Blic
Foto: You tube/ Everyday Psychology