Ovde je sve moguće: Ubica na sudu bolje prolazi od lopova

Srbija je zemlja u kojoj možete da dobijete težu kaznu kad ukradete pare, nego kada nekoga usmrtite na drumu. Tako je blagajnik SPC Srbislav Žikić nedavno odlukom Apelacionog suda u Beogradu osuđen na devetogodišnji zatvor, jer je tokom 2012. i 2013. godine ukrao ukupno oko 1,1 milion evra iz blagajne Patrijaršije u Beogradu.

Kao otežavajuće okolnosti uzete su činjenice da je krivično delo bilo usmereno prema instituticiji od posebnog ugleda u društvu, koja je uz to neprofitabilna verska organizacija finansirana iz donacija. Otežavajuća je i visina sume koju je, malo pomalo, blagajnik nosio kući, kao i odsustvo želje da novac vrati.

Žikić je, de fakto, počinio ozbiljno delo za koje treba ozbiljno i da bude kažnjen. Možda je devetogodišnja robija i primerena s obzirom da bi crkveni blagajnik trebalo da bude osoba od izuzetnog morala i poverenja. Ali ona otvara pitanje da li je moguće da domaće sudstvo, bez obzira na sve olakšavajuće ili otežavajuće okolnosti, teže tretira običnu krađu od oduzimanja ljudskog života?!

Napadač koji je pre neku godinu ubo nožem s leđa Dragana Nedića iz Novog Sada, posekavši mu pri tom jetru i pluća, dobio je dve godine uslovno. Radoslav Vujačić, bivši zamenik direktora „Srbijagasa“, lane je dobio godinu i po iako je, tri godine ranije, sa 1,9 promila alkohola u krvi i neprilagođenom brzinom, automobilom udario 15-godišnjaka na biciklu. Dečak je podlegao povredama. Olakšavajuće okolnosti bile su da nije prethodno osuđivan, da ima 62 godine i da je izrazio kajanje.

Još pre toga, pukovnik u penziji Zoran Marjanović osuđen je na tri i po godine zatvora jer je 2008, u centru Leskovca, sa 2,12 promila alkohola u krvi naleteo „audijem A6“ na osmogodišnjeg dečaka. I on je od povreda preminuo.

Domaća sudska praksa ovo tretira kao situaciona krivična dela i za njih kazne u principu nisu visoke.

Mnogi misle da je srpska kaznena politika, iako su nam zakoni među najstrožima u Evropi, prilično blaga i nekonzistentna – jer za slično delo različito možete odgovarati u Beogradu i u Kruševcu.

„Za vreme Tita, uprkos tome što sam bio smenjen kao sudija, mogu da kažem da nam je sudstvo bilo za čistu desetku“, smatra advokat Ilija Radulović. „I za vreme Miloševića, u vreme kad sam zastupao opozicionog lidera Vuka Draškovića, bilo je za solidnu osmicu. Danas je princip zakonitosti iskompromitovan u celom svetu pod uticajem „gvantanamo sudstva“, i mi smo to uvezli.“

Po njemu, u svetu vlada „princip celishodnosti“, što znači da presude udovoljavaju dnevnoj politici. Kod nas, sudije se u strahu, kako kaže, rukovode procenama šta će zadovoljitu javnost. On citira rimsku izreku: „Tako sam presudio jer mi se tako prohtelo“, i objašnjava da iza nje često ne stoji bahatost, već strah, neznanje, nesigurnost i nedostatak vrline.

Njegov kolega Branislav Tapušković ne slaže se da se o kaznenoj politici može govoriti generalno, kao o blagoj ili oštroj.

„Retko imamo priliku da branimo nekog nevinog“, priča Tapušković. „U 90 odsto slučajeva samo ukazujemo na okolnosti koje će biti presudne za odluku o kazni, na okolnosti pod kojima je došlo do povrede zakona. Krivica je stvar individualne odgovornosti i nema dva istovetna događaja, niti dva istovetna greha i krivice.“

A na to da li će presuda biti blaža ili teža utiče najmanje pedesetak različitih okolnosti. Od toga da li je osuđeni povratnik, preko toga kolika je društvena opasnost njegovog dela, koliko ima godina, ima li porodicu i decu, da li se pokajao… Zato su presude čak i o naizgled istim događajima – različite.

Tapuškovića posebno ljuti najnovija tendencija da se gaženje ljudi na drumu kvalifikuje kao ubistvo.

„Takvo delo jeste strašno i još ako neko pobegne sa lica mesta umesto da pomogne unesrećenom, to mora posebno da se ceni. Ali to ne može biti ubistvo, jer je ono po pravilu plod neke odluke“, rekao nam je Tapušković.

„Da li je naša kaznena politika ujednačena ili ne, teško je reći jer ne postoji nijedno istraživanje koje bi u dužem periodu pratilo sudske odluke“, smatra profesor Milan Škulić:

„Osim toga, nikada se ne sudi delu, već čoveku, pa na odluku sudije utiču različite činjenice vezane za okrivljenog“, precizira Škulić. „Ali ono što se može primetiti, to je da svaki od četiri apelaciona suda, koja odlučuju u drugom stepenu o teškim krivičnim delima, kreiraju sopstvenu sudsku praksu, nezavisno jedan od drugog. Praksa bi bila daleko ujednačenija kada bi postojao jedan apelacioni sud za celu Republiku, kao što je nekad bio Vrhovni.“

Ako to nije moguće, smatra Škulić, treba proslediti bar deo nadležnosti Vrhovnom kasacionom sudu, koji ih ima premalo.

Kazni koje su smatrane neprimerenim bilo je i u bivšoj Jugoslaviji. Jedna od najčuvenijih je presuda Šefki Hodžić, koja je za ubistvo Alije Hasanović, 1969. godine, kod mesta Jusić, osuđena na 20 godina zatvora. Šefka je ubila Aliju sa tri hica iz pištolja, rasekla joj stomak i izvadila bebu, da bi je predstavila kao svoju. Devet meseci pre toga glumila je trudnoću. Dete, međutim, nije preživelo. Javnost je tražila smrtnu kaznu i osula „drvlje i kamenje“ i na sud i na Šefkinog veštog advokata Filu Filotu. Šefka je odležala 12 godina, i zatim se pod drugim imenom nastanila u Vojvodini i preudala.

Izvor: Novosti
Foto: Ilustracija