Polovno prodaju kao novo: „Sekend hend“ u Srbiji ima drugo značenje

Roba koja se prodaje u sekend hend prodavnicama zapravo je nabavljena nova, nabavljena na „stokovima“.

To su mesta gde veliki trgovinski lanci po niskim cenama nude sve ono što u sezoni nisu mogli da prodaju, ili je reč o robi sa greškom.

Sa tako nabavljenih komada domaći uvoznici skidaju papirne etikete i pakuju u kontingente sa oznakom „polovno“. U zemlji proces je obrnut. Etikete se vraćaju, deo nabavke završava u sekend hendu, a deo se ponudi i buticima, gde dobija i više cene.

U jednom kontejneru ima 100.000 različitih odevnih predmeta, a carinik svaki od njih pregleda i utvrđuje da je u „izvrsnom stanju“ i da je namenjeni prodaji. Time se izbegava sertifikat o kvalitetu. Praktično je sve svedeno na diskreciono odlučivanje koje ne može da se proveri i koje je visoko koruptivno – tvrdi Milan Knežević.

Interesantno je da tržišnoj inspekciji nije sumnjivo to što u prodavnicama polovne robe mogu da nađu modele u više veličina i boja. Istovremeno, signal za uzbunu carinicima je mogao da bude podatak da je gotovo polovina uvezenog tekstila deklarisana kao polovna, a ukupna vrednost tog kontingenta dostiže čak 300 miliona evra godišnje.

Činjenica je da tokovi ove robe teško mogu da se prate, a u Upravi carine priznaju da uvoznici mogu da pokušaju da prevare državu i „zakinu“ na porezu tako što će novu garderobu deklarisati kao polovnu, ali tvrde da je „taj vid zloupotrebe izuzetno redak, gotovo nezabeležen u praksi“.

Prema podacima Uprave carina, u Srbiju se mesečno uveze između 150 i 200 tona takve garderobe.

„Tokom prva četiri meseca ove godine vrednost uvezene nove garderobe premašila je 70 miliona evra, dok je vrednost uvezene polovne garderobe dostigla sumu od preko 750.000 evra. U svakom slučaju, jasno je da je vrednost nove garderobe koja se uvozi uvek višestruko veća“, kažu u Upravi carina.

Nošena odeća koja je klasifikovana kao ekstra kvalitet i prve klase može se uvoziti bez posebne dozvole, dok je nabavka polovnih stvari lošeg kvaliteta zabranjena. Prema uputstvu ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine, korišćena tehnička roba i odeća može da se uveze kao polovna ako je klasifikovana, dezinfikovana i u „kvalitetu ekstra“, što znači „skoro ista kao nova“, kao i „kvaliteta nivoa 1“, što je kvalitet „isti kao ekstra, ali može da bude po koja fleka“, kažu u Upravi carina.

Milan Knežević, predsednik Komore malih i srednjih preduzeća, potvrđuje da preko granice mesečno pređe oko 200 tona navodno polovne garderobe, ali osporava vrednost na koju se poziva Carina.

„Ukoliko se prizna podatak da godišnje granicu pređe 2.400 tona polovne odeće, to znači da je reč o sedam do osam miliona odevnih predmeta. Ako je prosečna cena po komadu samo četiri evra, vrednost tog uvoza dostiže i do 300 miliona evra godišnje ili 25 miliona mesečno„, kaže Knežević i dodaje da je carinsko opterećenje i naplaćeni prethodni PDV gotovo deset puta niži od onoga koji bi trebalo da se obračuna.

Prema njegovim rečima, to je potpuno nekontrolisan lanac ne samo robe već i novca, koji razara domaću proizvodnju i trgovinu.

„Ovo je sada rajska varijanta uvoza. Najpre jer se roba carini na izuzetno nisku cenu, ali i na kilogram, što je nedopustivo, a u tom „režimu“ nađe se i brendirana roba, koja se u buticima proda nakon što se prepegla i vrati papirna etiketa. Čak i firme koje zastupaju neke brendove to rade“, kaže Knežević.

Kako dodaje, položaj tih uvoznika na tržištu privilegovan, zbog čega su štete za legalne proizvođače pogubne – zatvaraju radna mesta, domaću proizvodnju, smanjuju akumulaciju i naplatu poreza. Uz to, na polovnu robu ne primenjuju se nikakve obavezujuće odredbe o kvalitetu, dok domaći tekstilci i legalni uvoznici moraju da dostave potvrdu o kvalitetu, koju pribavljaju od Jugoinspekta ili drugog ovlašćenog kontrolora.

U Upravi carina objašnjavaju da se „pregled robe zasniva pre svega na nalogu analize rizika, ali isto tako i sam angažovani carinski službenik može samostalno inicirati pregled robe. Roba se može pregledati sva, a može i samo njen reprezentativni deo, dok se nalaz kontrole o vrsti, količini, vrednosti, kvalitetu i ostalom zasniva na stvarnom stanju konkretne robe“. Carinik utvrđuje da li prijavljena vrednost odgovara odredbama Carinskog zakona o ugovorenoj ceni i na osnovu toga odlučuje da li je prijavljena cena prihvatljiva kao osnovica za carinjenje, kažu u Upravi carina.

Izvor: Danas

Foto: Freedigitalphotos.net