Predstavom „Rođendan gospodina Nušića“ obeleženo 150 godina od rođenja velikog komediografa i u Novom Sadu!

Ni živi velikani ne odolevaju Zeitgeist-u („Duh vremena“ po Hegelu, prim.TŽJ). Tako bi se u najkraćem mogla okarakterisati sinoćna izvedba predstave beogradskog „Zvezdara teatra“ u produkciji Sterijinog pozorja, a u čast proslave jubilarne godine velikog srpskog komediografa, pred prepunom Večernjom scenom Pozorišta mladih. Naime, u okviru 150. godina od rođenja Branislava Nušića, najreferentniji srpski festival savremene pozorišne produkcije i drame u nas i regionu, odlučio je da za jedan od svojih programa obeležavanja svega što je Nušić utisnuo kao trag i amanet u srpskom teatru (uskoro će biti održan i simpozijum na temu novog iščitavanja Nušićevih dela u Matici srpskoj, u suorganizaciji ove dve institucije kulture), uzme upravo prigodničarsku predstavu koju je pisao Dušano Kovačević, a režirao negdašnji srpski ministar kulture, Nebojša Bradić.
Kako i sam naziv predstave implicira, Kovačević je želeo da oda počast velikom piscu, te se radnja predstave bazira na imaginarnoj proslavi Nušićevog 60. rođendana, koju komediograf proslavlja u jednom momentu, u Skadarliji, u kafani „Zlatni pehar“, umesto sa državnim vrhom kako se očekuje od takvog velikana. Na žalost ili sreću, u pokušaju da se naprave analogije sa današnjim vremenom i trenutkom u kojem „bitiše“ savremeno srpsko društvo, uspelo se ili podbacilo (u zavisnosti od vizure) utoliko, u dvojcu korifeja Kovačević-Bradić, što bi se moglo reći, da jeste sumanuta misao koju izgovara sam Nušić kojeg u predstavi tumači Branislav Lečić, žaleći se da ga kritika nikada nije štedela i insistirajući u dva navrata na Skerlićevoj oceni Nušićevog komediografskog opusa kao „lakoj komediji, nižeg žanra“, što bi se takođe moglo pretpostaviti ocenom teksta savremenog nam Nušića.

E, pa, upravo takvu je i bila u prilici da gleda sinoć na daskama Pozorišta mladih, u „Rođendanu gospodina Nušića“, reklo bi se po reakcijama za „zaseniti prostotu“, prilično nesterijanska publika. Naime, gotovo svi pokušaji da se poentira na markantnim momentima iz Nušićevog i života onovremene Srbije, te sačine uspele paralele sa današnjim trenutkom u dramaturško-rediteljskom ključu izostali su – nedopustiv odnos prema učesnicima Balkanskih i Prvog svetskog rata, ponižena kultura i njene prilike, crtice iz života ondašnjih bitnika i moćnika bliskih vladi, dvoru (poput osionosti Nikole Pašića i sina mu, i sl.) skliznuli su u opšte mesto i banalnost. Sreća je da je novosadska publika, kao i vazda kada joj što god „dođe“ iz prestonice, a još je u prilici da ih prepoznaje u tumačima glavnih rola „likova“ iz tv serija i filmova, beskrajno palanački blagonaklona i oduševljena što je u prilici da vidi (ko u cirkuskoj tački) kako psuju i šmiraju, u konkretnom slučaju Tamara Dragičević, Dragan Petrović-Pele, Ivan Zarić ili pak, kako izvode popularne bircuske numere („Cojle-Manojle“  ili „Što se bore misli moje“) članice Orkestra za sve prilike koje predvodi belogardejka Kaća – Milena Živadinović, Mia Kovačević, Sanda Balaban.

Iznenađenja su ko kanda, vrebala na sve strane, o sinoćnom prigodnom obeležavanju Nušićevog jubileja u Pozorištu mladih, jer su se po prvi puta od kada je formirana nova gradska većina u novosadskom parlamentu predvođena stožernim SNS-om i „koalicionim mu kapacitetom“ (kako to običava iskazati novosadski lordmer, Miloš Vučević) u teatru pojavili u većoj „količini“ brojni aparatčici i niže rangirani funkcioneri raspoređeni po gradskim upravama i javnim i javno-komunalnim preduzećima. Takođe međ publikom smo prepoznali i direktora novosadske Gradske biblioteke, Dragana Kojića; „haškog“ advokata Žarka Nikolića; čuvenog dentistu, dr Boru Burića; novinara Đorđa Randelja; dekana Prirodno matematičkog fakulteta, dr Nedu Mimicu; glumice – Aleksandru Pleskonjić i Veru Hrćan Ostojić; kadgodnjeg predsednika Skupštine grada, Zorana Vučevića; konceptualistu, novinara i direktora Zavoda za kulturu Vojvodine, Vladimira Kopicla; profesora novosadskog pravnog fakulteta, eksperta i šefa Katedre za Privredno pravo, dr Zorana Arsića i brojne druge.

Autor: Teodora Ž. Janković, Life Content
Foto: Martin Candir