Rade Šerbedžija: Srećan sam što sam etiketiran kao Srbin iz Hrvatske!
Rade Šerbedžija (68), najpoznatiji hrvatski glumac u inostranstvu, govori o svojoj nacionalnoj pripadnosti, porodici, razlozima povratka u Hrvatsku gde predaje studentima, glumi, producira predstave, održava koncerte, snima nova muzička izdanja, a počinje da se bavi i režijom…
„Šerbedžija uvek mora da ima svega mnogo i više od ostalih: uloga i filmova, projekata uopšteno, žena i dece…“, s podednakom merom divljenja i zavisti prokomentarisao ga je jedan mlađi kolega nakon nedavnog koncerta koji je potrajao gotovo četiri sata.
Svoje muzičke albume u izdanju „Croatia Recordsa“ sa svojim bendom „Zapadni kolodvor“ Rade je zajedno promovisao pre nekoliko dana, u društvu svojih prijatelja, kantautora Arsena Dedića, šansonjera Kemala Montena, scenografa i rokera Ivice Propadala, pisca i scenariste Ive Štivičića, Duška Ljuštine koji se iz svog zagrebačkog satiričkog pozorišta Kerempuh leti “seli” s njim na Brijune, gde od 2001. u mediteranskom ambijentu zajedno priređuju predstave „Ulysses“, te i sina Danila, reditelja s kojim će Šerbedžija krajem godine u Makedoniji snimiti svoj prvi igrani film, “Oslobođenje Skoplja”.
Zbog pomenute anegdote o „megalomanstvu“ u pravom maniru lava, svog horoskopskog znaka, Rade se nije isprovocirao već se slatko nasmejao, a o najsvežijem povodu za ovu priču, višestrukom albumu, ispričao sledeće:
„O tome treba pitati mog menadžera, Amira Bahtijarevića jer ja uopšte ništa ne planiram što se tiče muzike osim repertoara pesama kad se koncentrišem na koncert koji ću napraviti. Kada saberem, ima ih već preko 60 koje u jednoj večeri mogu izvesti s mojim orkestrom, pevamo drugačiji program. Veliki koncert u Lisinskom prošle jeseni trajao je dugo jer smo imali mnogo gostiju koji su imali šta da daju: najboljeg gitaristu s ovih područja, Vlatka Stefanovskog, kantautore Kemala Montena i Vladu Kreslina, a da smo učinili pravu stvar kazuje činjenica da ih je publika nekoliko puta zvala na bis i ispratila ovacijama. Inače ne volim preduge koncerte, najvolim kad traju od 1.45 do dva sata, to je najbolja mera. U Zagrebu nastupam retko, jednom u nekoliko godina i onda koncert mora da traje duže, jer tako publika očekuje“, kaže Rade.
Je li najaktuelnije, višestruki album s, pobrojali smo, upravo šezdesetak pesama kako napominje, više kompilacija starih uspešnih numera, poput legendarne “Ne daj se, Ines” ili su to uglavnom novi potencijalni hitovi?
– Tu je novi CD “Vrijeme je, draga, vrijeme je”, nazvan po istoimenoj, poslednjoj pesmi koju sam napravio, inspirisan celom ovom teškom situacijom u kojoj živimo, naročito ekonomskom, a povod su joj bili protesti ljudi u Sarajevu zimus, kojima sam je posvetio. Otišao sam onamo, na lice mesta i napisao je, a oni su je čitali kad su bili u tuzi. Među ostalima, koje izvodim sa svojim Zapadni Kolodvor Bandom, ima nekoliko novih stvari, ali i onih koje sam davno napisao kao što je pesma “Moj otac” s kojom sam pobedio na festivalu šansona u Zagrebu i onda nastupao na finalnoj večeri u Lisinskom zajedno s pokojnim Stjepanom Mihaljincem i Domićem na trubi. Bila je to neobična kombinacija, kao i pesma što se teksta tiče jer po prvi put u jednoj šansoni spomenuo se politički termin I-Be, od Informbiro. U tom času bio je to veoma hrabar istup, ali sada sam je stavio na album jer nikada još zapravo nije došla do publike. Isto tako, imam jednu pesmu koju sam napisao davno, bila je na ploči koju je 1992. trebao izdati Diskoton iz Sarajeva, a radio sam je s Kemalom Montenom koji mi je bio i producent. Kemo je posle jednu, “Kad umre ljubav”, stavio na neki od svojih albuma, a često je zajedno izvodimo na koncertima. Još je tu jedna pesma inspirisana čuvenim licem s novčanice, Alijom Sirotanovićem, što govori o toj jadnoj generaciji radničke klase koja pita pesnike šta da rade da bi preživeli ovo vreme. Naravno, ja sam napisao da o tome ništa ne znaju pesnici, ali da smo mi, pesnik i radnik, taj Alija i ja, proveli noć lumpujući. Nazvao sam je “Internacionala” i posvetio radnicima, znači, svima nama.
Do raspada Jugoslavije Šerbedžija je bio percipiran kao naš najpoznatiji, najtalentiraniji, najproduktivniji i ostalim superlativima okićen svejugoslovenski glumac. Posle rata, kod velikog dela publike nacionalno je obeležen: gledaju na njega kao na Srbina iz Hrvatske jer se zalaže za prava Srba, pa tako, recimo, sadi masline s Pupovcem kod Knina, a dotle se deo Vukovaraca na njega ljuti iz nekih navodnih, nedokazanih razloga iz dana Domovinskog rata. Je li potrebno tako se deklarisati, jer profesija glumca, umetnika, po definiciji ne bi trebalo da poznaje granice?
– Ja ne znam ko me etiketira, ali ako je tako, sretan sam. Zašto? Jer Srbi iz Hrvatske jesu jedan poseban narod i mentalitet. Žive u ovoj zemlji vekovima, tu su rođeni, ovo je njihova domovina. Ja se tako osećam i danas mi je to važno baš zato što ti ljudi izumiru. Nema ih više, zapravo, osim nekoliko staraca po Kninu i u mojoj Lici. Mladi ljudi ne vraćaju se na sela, što je logično jer su otišli da rade u gradove, po Evropi, neki u Srbiji, Beogradu i dalje, mnogi u Zagrebu.
Reklo bi se kako ipak više saosećate sa ljudskim problemima negoli nacionalnim korijenima?
– Apsolutno! Želim da dam podršku onima koji su se vratili i žive zajedno s Hrvatima, Bosancima… Čim budem mogao, ići ću u Knin da održim humanitarni koncert i daću im podršku za šta god da odluče. Istina je, ja se osećam različito. Nekada kao Jugosloven, zbog zemlje i naroda, drugo, kao hrvatski glumac, zagrebački dečko kao što govorite, pričao sam kajkavski i još uvek tako govorim kad dođem u Zagreb, ali naravno da držim do svojih korena i do tog specijalnog mentaliteta Srbina iz Hrvatske. Kao i do svoje regije u kojoj sam rođen, a to je Lika, i to je nešto do čega mi je naročito stalo, kao uostalom i do Slavonije, u kojoj sam odrastao. Sve su to delovi čovekovog mentaliteta i ličnosti.
Posle ružnih i tužnih ratnih godina, turbulentnih vremena, Rade Šerbedžija je od svejugoslovenskoga glumca napravio kvantni skok: otišao je u inostranstvo i izgradio uspešnu karijeru, od svih naših glumaca najveću, bez poređenja. Otkud poriv da se iz holivudske “fabrike snova” vrati u Hrvatsku i tu nastavi da gradi karijeru, u maloj državi, opet pokrene pozorište „Ulysses“ na Brijunima, i počne da predaje studentima riječkog Fakulteta, da nastavi da snima i peva pesme, da radi, takoreći, sve ono u čemu se već oprobao?
– Kad sam 2001. osnovao pozorište „Ulysses“, na nagovor dramskog pisca i mog prijatelja Borislava Vujičića, učinio sam to pre svega zato da ostanem pravi glumac, da se još malo bavim pozorištem. Ne mogu vam opisati koliko mi je to pomoglo, osvežilo me i dalo mi snage. Na primer, igrajući kralja Leara, sad će to biti već 14. put zaredom, ja podmažem moj glumački stroj.
Kao otac kad mu se hvali dete, ponosan je na komplimente za sjajne predstave usred najlepšeg mediteranskog ambijenta.
– To me drži! – priznaje i objašnjava dalje razloge povratka.
– S druge strane, vratio sam se zbog tri kćeri koje imam sa suprugom Lenkom. Naše Nina, Vanja i Milica počele su gubiti kontakte s našim jezikom, iako smo ga govorili u kući. Doselili smo se u Rijeku, i na moje veliko zadovoljstvo, sad perfektno govore hrvatski jezik. Još uvek im je engleski bolji, ali odlično govore oba jezika, što je veliko bogatstvo. Dokopale su se ponovno našeg mentaliteta, što mi je veoma stalo.
Koliko god živeo i radio u inostranstvu, imao sve mogućnosti da tamo ostane, komfor i da dobije najrazličitije papire, zov korena je, priznaje, najjači…
– Domovina mi je jako bitna, vidi se to kad me vesele male stvari; kad moja najmalđa kći Milica progovori riječkim slengom i sve im je finte pokupila! I meni je dobro, radim sa studentima na dobrom smeru glume i medija, samo u teškim vremenima. Uspemo li na kampusu u Rijeci da izgradimo Kulturni centar, biće to velika stvar, pravi studentski teatar. Prošle godine moje studentkinje su položile postdiplomski i već napravile nakon ispita predstavu “I divan dan” kojom su osvojile prvo mesto na Internacionalnom studentskom takmičenju u Bratislavi. Dve su glumile u njoj, a mi ostali smo je producirali. Druga njihova predstava su Genetove “Sluškinje” u režiji Staše Zurovca, isto na temelju našeg ispita. Sad radimo s novom generacijom, ispit za koji isto smatram da ćemo ga postaviti na daske, a to je “Commedia dell’ arte”. Sve me to jako veseli! S druge strane, u “velikom” pozorištu na Brijunima, mogu već da najavim kako ću 14. put zaredom zaigrati kralja Leara, biće tu nova premijera “Pogreb u Theresienburgu” koji postavljamo kao naš doprinos obeležavanju stogodišnjice Prvog svetskog rata, u reziji Staše Zurovca sa spliskim baletom i troje glumaca: Ozrenom Grabarićem, Draženom Čučekom iz Komedije i Vandom Winter. Imaćemo i gostovanje splitske drame, to je “Timon Atenjanin” u režiji našega velikog redatelja Georgija Para, a naslovnu ulogu igra savršeno Vili Matula. Biće i repriza “Pokojnika”, sa sjajnima Zijahom Sokolovićem i Sekom Sablić. Koncerte ćemo imati Amira Medunjanin i ja – nabraja on.
Izvor: Jutarnji.hr
Foto: Life Content
