Razvojni put srpskih navijača: Postali jači od države
Prvo ih malo počaste sa tribina uvredama, potom na red dolazi razgovor na treningu, a kada sve to ne da „rezultate“, metode postaju brutalnije. Nešto što je pre 90-ih bilo nezamislivo i zbog čega je pretio zatvor toliko da se obere nekoliko tona krompira ili lepo sredi i do detalja usitni kamen za plaže na Jadranu, sada je više kao „dobar dan“.
Igrači ih se plaše, uprave pokušavaju novcem da kupe mir, ali pre svega mir svojih fotelja, a oni su jednostavno onakvi kakvim su ih isti ti, uz pomoć političara, stvorili. Kada su učestvovali u rušenju režima Slobodana Miloševića bili su heroji, neki su im čak dodeljivali i odlikovanja. Sada su problem, koji ne mogu da reše oni koji su bili najglasniji u glorifikovanju istih.
Geneza nasilja ne kreće od one čuvene utakmice na „Maksimiru“, ali kreće od onog trenutka kada je zakon ustupio mesto pred nekim „višim ciljevima“.
Navijački leksikon:
Mart 2002. godine – Loši rezultati igrača Crvene zvezde delovali su kao pokazivanje crvenog plašta biku na njihove navijače. Sa fantomkama na glavi oni su odlučili 2002. godine da ih „vaspitnim merama“ usmere na pravi put. U sred popodneva krenuli su u juriš ka igračima, a Branko Bošković je uz šamar završio na zemlji. – Ispada da sam ja najveći krivac za loše rezultate. Valjda smo svi krivi – govorio je posle incidenta crnogorski reprezentativac Bošković.
Maj 2003. godine – Možda ovo delo ne spada u fizičko nasilje, ali svakako spada u ograničavanje slobode kretanje. Poraz u Kupu od Smedereva na stadionu Partizana, doveo je do toga da igrači Zvezde budu sačekani u svlačionici u Ljutice Bogdana, zaključani tamo dok im nije očitana lekcija koju su morali da potvrđuju klimanjem glave. Pošto se u klimanju nije pokazao, Mihailo Pjanović je dobio takođe šamar. Pročitajte više o tome OVDE.
Izvor: Sportal.rs
Foto: Ilustracija: Sipa
