Roditelji Harisa Brkića neutešni: Pitamo se da li smo upoznali ubicu našeg sina?!
Prošlo je dugih 12 godina od kada je, još uvek nepoznati napadač, na parkingu ispred dvorane “Pionir” ispalio dva hica iz pištolja u glavu tada 26-ogodišnjeg Harisa Brkića i nestao u noć. Od tada, pa do danas, nikakvog pomaka u istragi…
Roditelje košarkaša Partizana i danas proganja činjenica da ne znaju ko im je oduzeo sina jedinca te decembarske noći i obesmislio njihove živote. Oči majke Rade još su pune suza. Otac Ismet i dalje pali cigaretu za cigaretom…
„Najteže nam je baš u danima kada se približava godišnjica od ubistva. Tada sećanja naviru, sve postaje još teže. Mi smo penzioneri, živimo skromno, držimo se zajedno, ali malo toga ima smisla. Naš život je tačno podeljen na dva dela – od 15. decembra 2000. je podvučena linija i nadalje postoji samo praznina. Ništa, mrak„, započinje ispovest Radmila Brkić.
Iz policije im se odavno više niko ne javlja jer, kako kažu, nemaju ništa novo da im saopšte.
„Više nam je i besmisleno da ih zovemo. Toliko se ljudi izmenjalo u vrhu policije, a mi nikakav odgovor nismo dobili. Još na početku istrage, kada su ispitali sve njegove prijatelje i poznanike, nemoćno su slegali ramenima i ponavljali nam: “O vašem sinu niko ni jednu lošu reč nije rekao”. Eto, takav je bio Haris. On nam je obezbedio sve što imamo u životu“, neutešnim glasom priča Ismet Brkić.
Za tragičnu vest saznali su preko televizije.
„Haris nam se javio da će doći kući, da mu spremim toplu večeru jer ga je sutradan čekao put u Istanbul. Nije se osećao dobro pa ga je trener Darko Ruso pustio ranije sa treninga. A onda je zazvonio telefon… Javila se moja sestra iz Požarevca, da mi kaže da su na vestima javili da je pucano na Harisa. Ubeđivala sam je da je, sigurno, nešto pogrešno čula. Tih dana je bilo mnogo mafijaških obračuna u gradu. Onda su ušle i prve komšije sa istom informacijom“, dok majci Radmili naviru suze, otac Ismet nastavlja potresnu ispovest…
„Pokušao sam da pozovem nekoga iz Partizana, Todorića, Danilovića, trenera Rusa, ali su svima telefoni bili isključeni!“
Odlazak na groblje i danas je svakodnevica porodice Brkić.
„Kako da vam opišem taj čudan osećaj koji imamo i Ismet i ja. Dok šetamo gradom, dok smo na groblju ili ispred kuće, mislimo kako ubica možda baš sada prolazi pored nas. Mnogo ljudi nam priđe na groblju, pita nas “ima li šta novo u vezi sa istragom?”. Tada počnemo da se preispitujemo – “zašto im je to važno, kakve su im namere”. Nije nam lako…“, objašnjava Rada Brkić.
Danas roditelji proslavljenog košarkaša imaju samo jednu želju.
„Kada bi uhvatili ubicu, pitali bi smo ga samo jedno – “zašto?”. Zašto nam je upucao dete? Šta je moglo da bude razlog? Za Harisa niko nikada nije imao ružnu reč, bio je druželjubiv, svi su ga voleli. Nikada nam nije palo napamet da pokrećemo neku privatnu istragu, jer mi smo sitni, što da nas zavlače razni ljudi, pa nismo mi moćniji od države. I Partizan, takva institucija sa svojim uticajem, nije mogao ništa da sazna. Jedino što su nam iz policije rekli je da ubistvo najverovatnije nema veze sa novcem, jer da je tako, došlo bi se i do ubice“, sleže ramenima Ismet Brkić.
Izvor: Alo!
Foto: M. Metals
