“Rukopis Vojnič” zagonetan je u toj meri da “Da Vinčijev kod” spram njega izgleda kao najobičnija igrarija
“Rukopis Vojnič”, tako nazvan po trgovcu polovnim knjigama Vilfridu Vojniču, koji je tvrdio da ga je otkrio 1912. u Italiji, već dugo opseda kriptografe. Da li je u pitanju prava misterija koju treba rešiti, ili samo vešta i detaljno izvedena prevara?
Ovaj rukopis koji se čuva u Bajnekeovoj bilioteci retkih knjiga i rukopisa na Univerzitetu Jejl, zagonetan je u toj meri da “Da Vinčijev kod” spram njega izgleda kao najobičnija igrarija: u pitanju je knjiga koju niko ne može da pročita, na jeziku koji ne postoji, ilustrovana slikama biljaka i stvorenja kakvih na našoj planeti nisu viđeni.
U meki pergament i staru slonovaču uvezano je 240 bogato ilustrovanih strana, a ilustracije deluju kao nešto iz Tolkinovog sveta vilenjaka, ili pak kao priviđenje koje je bi eventualno imao maštovit pesnik na teškim drogama: čudne biljke, želatinozna stvorenja, grupa nagih dama blede kože koje se kupaju u jezeru – ili spuštaju niz vodeni tobogan?
Tokom godina, opsedala je bezbroj stručnjaka koji su o njoj razvili bezbroj teorija, kako naučnih, tako i onih sasvim otkačenih:
„Moja omiljena teorija je da je u pitanju ilustrovani dnevnik vanzemaljca tinejdžera, greškom zaboravljen na Zemlji“, u šali kaže Rej Klemens, kustos Bajnekeove biblioteke.
Šala, međutim, možda i nije na mestu, jer su neki od najbrilijantnijih umova proveli decenije pokušavajući da dešifruju ovu neveliku knjižicu, veličine prosečnih džepnih izdanja, povezanu u kvalitetni pergament.
Jedan od njih je bio i Amerikanac Vilijam Fridmen, jedan od najvećih kriptografa 20. veka i tvorac NSA – institucije koju je tako popularnom učinio Edvard Snouden. On se oko manuskripta trudio čitavih 30 godina, a teorije su se u međuvremenu samo umnožavale.
Jedan penzionisani botaničar nedavno je izneo tvrdnju da su neke od prikazanih biljaka poreklom iz srednje Amerike, dok je britanski stručnjak za primenjenu lingvistiku kao senzaciju objavio vest da mu je pošlo za rukom da prevede 10 reči.
Jednako brojni su, međutim, i oni koji veruju da je u pitanju samo vešt, gotovo savršen i uzuzetno maštovit falsifikat.
Jedno od opštih mesta istorije falsifikata je, naime, ono kada trgovac retkim knjigama “otkriva” neki prethodnio nepoznat rukopis, te je utoliko najsumnjiviji sam Vojnič, Poljak iz Litvanije, koja je u to vreme bila deo ruskog carstva.
Rođen 1865, kraće vreme je zbog revolucionarnih aktivnosti proveo u Sibiru, a nakon toga je preko Mandžurje pobegao za London. Tu je otvorio prodavnicu polovnih klnjiga, koja je postala stecište političkih izbelica. Među njima je bio i ruski imigrant koji je kasnije uzeo ime Sidni Rejli, a potomstvu je ostao poznat kao kao avanturista i obaveštajac sa nadimkom “Špijunski as”.
Vojnič je bio čuven upravo po svom “retkom daru” da otkrije dotad nepoznate rukopise, a poznato je i da je u svoje vreme nabavio veliku količnu pergamenta, kao i da je iz dana provedenih na Moskovskom Univerzitetu raspolagao znanjem iz hemije potrebnim za rekonstruisanje srednjovekovnih pigmenata i mastila.
Sve to, međutim, nije dovoljno da potvrdi teoriju o falsifikatu – bar dok ne budu urađene forenzičke analize mastila i pigmenata kojima je rukopis načinjen. Za sad, naime, postoji samo analiza pergamenta pomoću izotopa ugljenika, koja pokazuje da fino obrađena koža potiče iz 15. veka.
Izvor i foto: Blic
