SCANDAL! INTERVJU Alen Islamović: Da nema mene, ne bi bilo ni Dugmeta

Kad ne krstari svetom sa Bijelim dugmetom, Alen Islamović uživa u svojim drugim ljubavima. Igra tenis, druguje sa unukom Dinom u Zagrebu ili kulira na svojoj farmi lešnika u Bihaću. Nedavno je proslavio 60. rođendan u krugu porodice i prijatelja, bez medija i estrade.

„Imam svoje ventile, koji su odmor za mozak. Poslednjih mesec dana odmaram se na farmi, među lešnicima. Posadio sam prošle godine oko 1500 stabala. To su mala stabla koja traže pažnju. Moram da ih pripremim za zimski san. Prvi sam u regionu posadio kontinentalni lešnik na određenoj nadmorskoj visini. I gle čuda – plodovi su se već pojavili. Ne na svakoj stabljici, ali uspeo sam!“

Kako živiš? Verujem da si zaradio dovoljno novca da svojoj porodici i sebi obezbediš egzistenciju bez novčanih trzavica?

„Dugo sam na estradi. Sarađivao sam sa raznim bendovima, izvođačima. Posle toliko vremena, normalno je da sam nešto zaradio i obezbedio lagodan i lep, skroman život. Nemam privatni avion, nemam ostrvo, nemam pola neke države. Ali imam onoliko koliko mi treba. U Zagrebu, u Bihaću, na moru… To su nekretnine koje porodično koristimo. Pripremam i tu farmu lešnika za budućnost i verujem u taj projekat koji nije baš jeftin. Eto, i čekaju me duga putovanja u novembru, nekoliko koncerata u Australiji, pa koncert u Beču, pa onda Amerika…“

Dobar si trgovac? Uspećeš da prodaš lešnike?

„Kako nisam dobar trgovac? Pa celog života trgujem sobom! Prodavao svoju kožu, a ne kožu Zdravka Čolića! I uspevao sam dobro da se prodam – Divlje jagode, Bijelo dugme, Brena, Indira… Ma lešnik je mala beba za mene. Meni ništa nije problem. Kad čovek završi fakultet koji sam ja završio, onaj životni, sve je lako. Imao sam dosta sreće u životu, ali i pameti. Nikad nisam skakao u životu, pazio sam da ne budem budala. Znaš ono kad budala skače, pametni se vesele. Uvek sam bio oprezan, to je zasluga toga što potičem iz male sredine… Za mene je otići iz Bijelog dugmeta bilo kao da odem da sednem na traktor i orem! Ništa! Nikad nisam imao problema sa tim“.

Dokle ćeš da haraš sa Bregovićem?

„To niko ne zna! Eto, ceo novembar će biti u znaku Dugmeta. Ljudi se na našim koncertima sjajno zabavljaju. Mi se dobro zabavljamo. Dobro zvučimo… Dokle će tako biti, ni Brega ne zna. Imam osećaj da smo kao Stounsi! To su prekrasna putovanja, puna sjajne energije“.

Da li bi mogao Bebek da peva ovo što ti pevaš?

„Nisam hvalisav tip, ali moram da kažem – da nema Alena Islamovića, ne bi bilo ni Dugmeta! Svi neka se postroje, ali bez mene ne bi bilo ničega! Ružno je reći, ali, ovo ostalo možeš skupusati i baciti u smeće. To je činjenično stanje. Ni Bebek, ni Tifa ne bi mogli ništa od ovih pesama da otpevaju“.

Kakav si sa Bebekom i Tifom?

„Oni imaju svoje živote, a ja svoj. Svako od nas ima svoj stil života, svako se bori kako zna i ume. Oni su iz velikog grada, a ja iz malog…“

Šta to znači? Negde si rekao da te baš briga šta oni misle, a jedno vreme ste vas trojica nastupali zajedno!

„Uvek je postojala arogancija nekih ljudi prema meni. Znaš, kad čoveku vidiš u očima da ti misli ti si običan seljak! To je meni dno dna. Kad vidiš da te frajer potcenjuje, da te gleda kao seljačića koji veze nema sa životom. Ne podnosim da me iko vređa, ponižava, omalovažava…“

Tako su te gledali? Sa omalovažavanjem?

„Ne, ne, nisam to rekao. Smešno je o tome govoriti, polemisati. Ja im želim najveću sreću u životu, kao i svima na ovom svetu! Nikad ja nisam tražio ni pravio galamu u javnosti. Moje oruđe je mikrofon. A sve ostalo će vreme pokazati“.

Ko je koga izigrao posle vaših zajedničkih koncerata?

„Sarađivali smo, ne znam koliko vremena je prošlo. Pre šest-sedam godina imali smo zajedničke koncerte… Ja sam uvek bio za kompromise, da bude dobro svima. Dobro, normalno je da se u ovom, kao i u svakom poslu, svako bori za sebe. Ali, ne treba to da bude na račun drugih. Jebeš ti kompromise u kojima neko grabi isključivo za sebe! Zajeban je taj kompromis. Ma bilo pa prošlo! Svako je imao svoj prostor i svako je krenuo svojim putem“.

U vreme najveće slave, kako si uspeo da se izboriš sa popularnošću?

„Bio je to težak put! Mnogo puta sam bio pred zidom. Borio sam se kao lav i nikad se nisam povlačio u mišju rupu. Ako nisam bio u centru, ja sam gledao iz prikrajka, ne iz mišje rupe. Borba sa popularnošću je bila strašna. Jedno vreme sam lebdeo, ni na nebu, ni na zemlji nisam bio. Lepršao sam. Kad sam video sebe, kad sam shvatio šta radim, bilo mi je muka od sebe. Nisam mogao da gledam to u šta sam se pretvorio. Počeo sam bahato da se ponašam prema prijateljima, rodbini, roditeljima. Shvatio sam da mi klizi tlo pod nogama, da se gubim i da to može biti pogubno. Smogao sam snage, prestao da lepršam, spustio se na zemlju i opet postao normalan!“

Kako si se odupro porocima? Alkoholu, drogi…

„Uvek je toga bilo preda mnom. Ali nikada nisam ulazio u to. Gledao sam kolege šta rade, bilo je teško, mučno. Pazio sam da ne uđem u svet koji bi me pojeo. Sport mi je mnogo pomogao. Dok su drugi sedeli uz piće, ja sam trčao po snegu kako bih sticao i održao kondiciju. Govorili su vidi budale, trči po snegu! Ali, mene je bilo baš briga što neki kažu da sam budala“.

Često spominješ zasluge male sredine iz koje si potekao…

„Mi koji smo rođeni, odrastali i vaspitavani u malim sredinama, odgojeni smo na drugačiji, specifičan način. Sasvim su drugačiji odnosi dece i roditelja. Sve je patrijarhalnije, granice su čvršće, jasnije. Veliki grad nudi svašta, a mali ništa. U malom gradu znaš šta možeš, šta smeš, a šta nipošto ne smeš. U velikim gradovima ti se čini kao da je ceo svet tvoj! Znam mnoge koji su uništili svoje živote, kao i živote svojih porodica, svoje brakove. Drogom, alkoholom, porocima… Nikad nisam voleo velike gradove. Bio sam u njima, ali samo da bih radio posao koji volim. Istina je, to što sam rođen u malom gradu, spaslo me je poroka i mnogih zala velikog, opasnog sveta“.

Kada ti je u životu bilo najteže?

„Ne volim ni da pamtim, ni da se sećam teških trenutaka. Devedeset druge i treće godine sam izgubio sve. Ali, uspeo sam ponovo da stignem svoj život i postigao sam opet sve. Porodica je ključ uspeha. Zato sam srećan i danas uživam u svemu što je oko mene, u svemu što imam, u svemu što radim“.

Koliko puta si bio spreman da digneš ruke od muzike i da budeš tekstilni tehničar koji radi u u fabrici?

„Uvek veća ljubav prevagne na vagi. Teško se čovek može odreći najveće ljubavi. Muziku možeš ostaviti, ali je se ne možeš odreći. To čovek nosi u sebi. Ipak, bilo je razočarenja zbog kojih sam pomišljao da odustanem. Srećom, kratko su trajala. Dizao sam se i opet prolazio kroz zid. Kada sam mislio da u Londonu mogu napraviti svetsku slavu sa Divljim jagodama, a onda se razočarao, pomišljao sam na sve. Ipak, izvukao sam se i postigao ono što sam želeo. Ja danas imam svetsku slavu! Pevam na koncertima od Londona do Skoplja, od Njujorka do Sidneja! Šta više u karijeri da poželim?“

Koliko se muzička scena promenila?

„Svet se menja, pa i muzika, publika, muzička scena, estrada, sve. Taj autobus ludo juri, 200 kilometara na sat! Pitanje je ko u njega može da uskoči. Velika je gužva, svi se trude da uskoče! Iskren da budem, Dugme i ja se nešto ne trudimo da se menjamo. Nema potrebe menjati nešto što decenijama dokazuje da vredi. Sve te pesme koje sam pevao pre mnogo godina, danas odlično idu i na tamburici, na harmonici, sa revijskim orkestrom ili rok bendom. Čak nekim pesmama ne treba nikakva muzika, dovoljan je samo glas. Osamdesetih godina je u rok muzici postojala ogromna konkurencija. Danas je nikakva. Mi i dalje punimo gradske trgove, velike bučne festivale. Imamo iz čega da pucamo! Onaj ko nema, puca u prazno“.

Kakva je bila saradnja sa Milicom Pavlović?

„Ma Milica je prekrasna, u svakom smislu! Spojio nas je autor Goran Ratković Rale. Pred Milicom je svetla pevačka budućnost. Ona zna šta hoće. Odnosi se profesionalno prema poslu. Peva lepo i toplo. Ima ono što mnoge pevačice nemaju. Posebna je. Biće još bolja…“

ZABRANJENO PREUZIMANJE
CELE ILI DELA VESTI I FOTOGRAFIJA!