SCANDAL! INTERVJU ĐANI: Samo su mi pomogli Zorica i Kemiš!

Od kada zna za sebe, Đani je sanjao o velikom koncertu u Beogradu. Od trenutka kada je u šestom osnovne prvi put uzeo harmoniku u ruke i krenuo u muzičku budućnost. Posle više od dve decenije borbe sa svim i svačim, pevač hoće da pokaže svima da mu niko ništa ne može. Želi da ga čuju i oni koji ga vole i oni koji ga ne vole. Kaže, srećan je kao nikada, ponosan na sebe i svoju porodicu i ništa i niko na svetu mu ne može pokvariti zadovoljstvo što je dogurao do ostvarenja svog sna – da održi koncert u „Sava centru“! Ponajmanje oni za koje zna da ne mogu očima da ga vide.

Zašto neki ne mogu da te smisle?

„Prosto da prostije ne može biti! Mogu samo da mi pljunu pod prozor. Ne vole me zato što opasno pevam, što imam posla, što sam uspešan, imam srećan brak. Sve mi, brate, dobro ide. A naravno da mi ide kad nigde dupetom vrata nisam zatvorio, nikad nikog nisam zajebao niti izigrao! Zato imam posla. Ma ko sve njih šiša! Neću o njima. Neću da se kačim, neću da prljam usta. Zanima me samo moja familija, prijatelji i publika. Za sve o stalo, baš me briga! Sad gledam samo kako da se izborim sa pozitivnom tremom i kako da organizujem koncert.“

Kako si od harmonikaša postao pevač?

„Kao klinac, dobio sam harmoniku. Bio sam mnogo interesantan, pa sam brzo počeo da sviram po kafanama i na veseljima. Nisam ni bio svestan kad su me ubacili u kafanu! Mnogo mi se dopalo. Ja mali, ona harmonika velika… Bio sam glavna atrakcija u kraju. Onda mi se, brate, smučilo da vucaram težak instrument i da ga razvlačim. Okačio sam harmoniku o klin i dohvatio mikrofon. Brzo sam na terenu ukapirao da je mikrofon lakši od harmonike.“

Šta ti je otac rekao?

„Kad sam rešio da se manem sviranja, uzeo sam onu harmoniku, razvukao je do kraja i za čas je upropastio! Namerno i besno. Baš sam uživao u tome, mnogo više nego kad sam je svirao. Ćale je načisto poludeo. Pao mu je mrak na oči, dobio sam nokaut i dobar dlan! Nikad to neću zaboraviti. Ćale mi je bio mnogo opasan. Posle više nije mogao da me nokautira. Sad se tome slatko smejemo, mnogo je ponosan na mene, i on i keva. A kad se samo setim…“

Kao pevač si mogao više da zaradiš i da budeš glavna faca!

„Ma ne, nije lova bila u pitanju. Tad su pevači i muzičari delili sve na ravne časti. Nije bila otimačina kao sad, pa ko mazne bakšiš, njegov je. Vući harmoniku i  zarađivati hleb njome bilo je kao mečku da rodiš. Naporno bre, fizikalisanje, teško. Mikrofon mnogo lakši, sa njim si gospodin čovek! A video sam da mi pevanje super ide. Mnogo dobro mi je krenulo, lova me htela. Nisam više imao vremena ni za školu, a dobro mi je išla. Nisam stizao knjigu ni da pipnem, treći razred srednje sam ponavljao, što nije bilo nikakvo čudo. Brzo sam ja video da mi od knjige ‘leba nema, pa sam rešio da ne ispuštam mikrofon… I neću ga pustiti iz ruku dok sam živ.“

Brzo ti je Kosovo postalo tesno?

„Hteo sam u Beograd! Lepo smo živeli u mom rodnom Lipljanu. Bilo je fino, mirno, nisam ja ni sanjao šta bi moglo biti kasnije i da će taj mir zameniti  haos. Bili smo pristojna, srednjestojeća radnička porodica, malo se imalo, malo se nemalo. Hteo sam mnogo više od toga, pa sam krenuo trbuhom za kruhom! Moja keva je bila očajna! Zar najstariji sin da joj ode iz kuće, da ostavi ognjište. Ništa me nije moglo zaustaviti. Devedeset druge godine sam došao u Kragujevac. Onda sam godinu dana živeo kod Srećka Ćosića, na periferiji Beograda, pa sam živeo kao podstanar na Slaviji…“

Kakvi su bili podstanarski dani?

„Znaš kako… Kad popiješ, svaki gazda ti je dobar i svaki ti je stan dvorac. A gazdi kad daš lovu, svaki je stanar dobar! Bez zezanja, mnogo sam se namučio. Nisam imao sponzora, nisam imao nikog da mi pomogne, da me gura, da me savetuje. Bio sam sam sebi sve. Nisam imao kome da kažem šta me muči, šta mi treba. Ali zato sam i ostao sam svoj gazda i niko ne može da mi kaže da mi je pomogao da stignem dovde i da me drži u šaci. Mnogo sam ponosan na to sve što sam postigao, dugujem samom sebi, svom grlu, svojim rukama! Moj sistem je bio  – što vidim ne vidim, što čujem ne čujem. Mora čovek tako, da bi opstao. Dugo sam bio radni pevač po Evropi, haos sam pravio. Cela Evropa me je znala.“

A u Srbiji niko nije ni čuo za tebe?

„Baš tako! Brzo sam ukapirao gde sam. U mom Lipljanu, ljudi su bili drugačiji nego u Beogradu. Poštenije i mirnije se živelo, drugačije se razmišljalo. Znaš, mala, patrijarhalna sredina u kojoj se cene tradicionalne vrednosti. A ovde, kao da sam u ludnicu upao. Spletkarenja, podmetanja, ljubomora… Nikog ne diraš, ali džaba. Čim si bolji, uspešniji, vredniji, nekom smetaš. Ja na sebe nikad nisam dao, ma gde da sam bio. Nikog nisam dirao, a ko me dira, dobije po dupetu! Nekako sam se uklopio u borbu. Video sam gde mi je mesto, dao pun gas i krenuo napred. Tako je do danas, ne zaustavljam se. Snimio sam i prvu ploču za RTS, ali kao da je nisam snimio, niko je nije ni čuo, nije bilo reklame…“

Ko ti se sa estrade našao kad je bilo teško?

„Goca Lazarević me je prvi put odvela u Švicu. Snežana Đurišić mi je pomogla da dođem na Pink, Kemiš mi pomogao oko albuma Ja stalno pijem koji mi je okrenuo karijeru. To im nikada neću zaboraviti. Nisam zaboravan kao mnogi. Ostao sam narodski čovek, nisam postao džukela, bez obzira na sve što se dešavalo i šta sam sve preživeo. Džukele ne shvataju da se sve jednom obije o glavu i da se ne isplati biti đubre.“

Da li si nekad bio uplašen za svoj život u Beogradu, na tezgama?

„Jaoj, čega sam se sve nagledao, nekad pomislim dobro je da sam uopšte živ. Ali uvek sam pazio. Nagledao sam se kriminala, tuča, ranjavanja, svakakvih užasa koji nisu za priču. U ono opasno vreme, devedesetih, bilo je svega i svačega.  U jednom lokalu u Evropi, dok sam pevao, metak me je umalo očešao. Prošao mi je kraj glave. Ranjen je tip koji je stajao blizu mene. Metak me je zamalo promašio. Ne, nije bio namenjen meni, ja sa tom pičom nisam imao veze, ali mogao sam glavu da izgubim ni kriv, ni dužan. Šta ćeš, sve je to posao. Naravno da sam precrkao od straha, a ko ne bi? Nije to bio jedini put, ali nije za priču.“

I ti si bio naoružan?

„Ne, mislim, imao sam ja pištolj, ali samo za kućnu upotrebu, za ne daj bože. Nikad ga sa sobom nisam nosio. Nikad ni u koga nisam pucao. Na veseljima samo pucam uvis, u vazduh i to je sve.“

Kad ti je u životu bilo najteže?

„Nikad mi nije bilo lako, mada mnoge situacije predstavljam kao dobro zezanje. Tako mi je lakše, veseljak sam i zezator po prirodi. Uvek sam radio kao crv. Možda mi je najteže bilo ’99. godine kada su moji izbegli sa Kosova. Nije tu bilo nikakve velike drame kao što je bilo kod mnogih, koji su ostajali bez ičega. Moji su imali gde, već je bila sagrađena kuća u Kragujevcu. I naša kuća na Kosovu stoji, ništa se nije desilo. Ali opet, kad cela porodica napušta ognjište, u ma kakvim uslovima, teško je. Ja volim da odem na Kosovo, u moj Lipljan, da se setim detinjstva, da obiđem draga mesta. Obično za Vidovdan odem tamo. Ali sve ređe  imam vremena, a moja cela familija, kako bliža tako i dalja, u Srbiji je. Da je neko moj tamo ostao, sigurno bih često išao.“

Nekoliko puta si se pozdravljao sa alkoholom, pa ništa. U kojoj si sad fazi?

„Da se pozdravim sa alkoholom za sva vremena i definitivno ne dolazi u obzir. Taj film niko neće gledati! Nikad se alkohola nisam stvarno odrekao, samo sam povremeno morao malo da smanjim gas. Moram da popiijem da bih bio veseo, da bih mogao da se zezam, da uživam… Pijem, ali se ne opijam. Sve držim pod kontrolom, ne dam da mi izmakne. Ja sam, brate, pravi boem.“

Koliko je pravih boema ostalo?

„Uh, mnogo malo. Šaban je, recimo, jedan od malobrojnih pravih boema. Ljudina. Sa  njim volim da sednem, da popijemo, da se prozezamo, popričamo. I mnogo sam srećan zbog toga. Nekada sam sanjao o tome da ga upoznam, a da sednem sa njim za sto?! O tome nisam smeo ni da sanjam. Kada sam ga upoznao, hteo sam da umrem od sreće i radosti! Kolena su mi klecala, činilo mi se da ću pasti u nesvest. I danas se štrecnem kad ga sretnem i sednem sa njim. Iz poštovanja.“