SCANDAL! INTERVJU Tanja Jovićević: Osuđuju me što nemam porodicu i decu!

Tanja Jovićević, pevačica grupe „Oktobar 1864“, takmiči se u Zadruzi, a ekskluzivno za SCANDAL! pre ulaska u TV šou pričala je kroz šta je sve prošla u životu, čemu se nada, te kako će se snaći u rijalitiju.

Kako si se odlučila da prihvatiš ponudu za učešće u rijalitiju Zadruga?

„Ova ponuda je došla u pravo vreme jer nisam imala ništa drugo interesantno, a život mi se po ko zna koji put našao na nekoj vrsti raskršća. Ja sam to shvatila kao izuzetnu poslovnu ponudu, a dugo me nije bilo na bini i u medijima. Prosto sam je prihvatila jer želim nešto da radim“.

U kom smislu si na životnom raskršću, i to po kozna koji put?

„Zato što pokušavam da snimim pesmu, album, da organizujem bend… Uvek sam imala mlade ljude u bendu, ali mi se nije dalo da sačuvam stabilnu ekipu, tako da je moje nastupanje uživo fino propraćeno, ali je nemoguće raditi bez menadžera koji obavlja ostale poslove. Zato sam sada okupila ekipu ljudi koja će o meni brinuti kao o ljudskom biću, ali i o mojim poslovnim poduhvatima koji tek treba da se dese. Volela bih da uradim nešto novo i svoje, i da nastavim da radim uživo“.

Koji bi to muzički pravac bio? Ti voliš bluz, džez, soul, ali to nisu komercijalni žanrovi…

„Da, ja negujem te žanrove, ali bi sam izraz bio u mom fazonu. Najviše bih volela da pevam kvalitetne pop pesme jer pop sve te žanrove obuhvata. Recimo Majkl Džekson. On je bio pop izvođač, a veoma kvalitetan. Svakako treba voditi računa i o tekstovima, te okupiti profesionalce koji će mi uraditi sjajne pop numere. Pokušaću da pomerim granice u pop muzici, jer to dugujem publici koja me godinama prati“.

Moraš biti oprezna, ipak si ti ostavila traga na našoj muzičkoj sceni, a tvoje pesme se i danas slušaju…

„Sve je to meni jasno, ali ja ne mogu da živim od prošlosti. Kao stvaralac, umetnik, ljubitelj i esteta, volela bih da se pomerim iz prošlosti. Ja i sada pevam stare pesme, ali ih obrađujem. Želim da idem dalje, da stvaram, da se na kompleksniji način bavim muzikom. Biće tu sada i scenskog pokreta, hoću da proširim talenat. Ovo je prilika jer vapim da ljudi koji su ostali uz mene, i dalje veruju u moj rad i da prihvate novitete koje ću ubaciti“.

Da li slušaš nešto što je sada popularno na našim prostorima? Možeš li da izdvojiš bar jednog izvođača?

„Pratim informativno i nešto mi se dopadne, ali nisam ja žiri… Muziku slušam uvek kao publika, kod mene nema profesionalne deformacije. A kad možemo da slušamo bilo kakvu muziku, i ako me ona pomeri, to je onda to. Međutim, u poslednje vreme me nije ništa pomerilo“.

Kakav je tvoj život bio generalno? Da li ti je sve išlo potaman ili je bilo poteškoća?

„Naravno da mi nije bilo lako kao ni većini ljudi u Srbiji koji su dočekali 2017. Jugoslavija je zemlja u kojoj sam se rodila, sticajem okolnosti nisam nigde otišla, ali naravno da nisam živela lagodno jer nisam umela da zaradim novac. Nisam ostvarila sve svoje snove, ali sve se briše kada izađem na binu. To je moj svet, ali ne svet u koji bežim, već mesto gde se osećam savršeno. Nisam imala mnogo sreće, a s obzirom na to da sam vredna i veliki radnik, mislim da je u mojoj 50. godini stigla idealna prilika za još jednu šansu“.

Družila si se sa članovima grupe EKV, Milan Mladenović ti je bio veliki prijatelj. Da li si nekada živela po principima i načelima kojima su se oni vodili? Jesi li imala ekskluzivitete po kojima su oni poznati?

„Ne, nisam. Bila sam jako mlada u to vreme, ništa me nije zanimalo osim muzike. Prvu cigaretu sam zapalila u 33. godini, znam da to niko neće poverovati, ali nema veze. I jako je važno, a to ljudi redovno zaboravljaju, ja sam samo sa Milanom bila i te kako bliska, bila sam mu kao sestra, on meni kao brat. Štitio me je od svega toga, mada sam imala sreće i da me sve to nije zanimalo. Da me je zanimalo, ko zna šta bi danas bilo sa mnom. Međutim, mene je samo interesovala muzika! U nekim trenucima čovek bude slab, ne može da se izbori, međutim, ja sam se borila. Takva sam, a nikad nisam bila potpuno ni prihvaćena od strane te neke čuvene beogradske ekipe, srećom. Nisam bila ni posebna, ni drugačija, ali nisam nikad bila deo beogradskog kruga umetnika“.

Rekla si da si poludela tek sa 33?

„Jesam, mada ja nisam ekstremista. Nema to veze sa rokenrolom, jedan prijatelj mi je skrenuo pažnju da su napisali u nekom listu da sam uzička izvođačica i to mi se jako dopalo, jer je to tačno. Naravno, dešavali su mi se usponi i padovi, ali sam ja iz svega toga izvlačila uvek pouke“.

Kako si uspela u toku osamdesetih da se izboriš? Droga se koristila na veliko u tom periodu, a ti si odolela…

„Ne znam, zaista. Čudni su putevi Gospodnji, a u mom slučaju je prosto bilo tako. Uvek me je vukla samo muzika. To me je spaslo“.

Da li si pevala nekad narodnjake?

„Ne , nikad, ja to ne umem. To nije moja teritorija, ali jedina pesma koju izvodim i volim je numera Šta će mi život bez tebe dragi, Silvane Armenulić. Uz tu pesmu plačem otkad znam za sebe“.

Šta ćeš da radiš u Zadruzi kad počnu narodnjaci?

„Moraću na to da gledam sa strane, ali ja sam donela tu odluku. Uopšte se nisam spremala, možda nisam ni spremna. Rešila sam da budem tu ne samo zbog finansija, a poziv produkcije Pink je bio i te kako ljubazan, nisam mogla da ih odbijem“.

A pozvao te je i čovek sa kojim imaš uspomene…

„Naravno, ljudi ne znaju da je gospodin Željko Mitrović napravio Oktobar, i dalje je sjajan basista i čast mi je što ga poznajem“.

Da li je istina da si ti grupi dala ime?

„Imali smo tu neku prostoriju u okviru studija Željka Mitrovića, i bio je tu neki papir na kojem su naši prijatelji koji su dolazili da nas slušaju ostavljali poruke, a nekim flourescentnim flomasterima izdvojilo se Oktobar 1864. i to je to, zaista ne postoji nijedan drugi razlog“.

Da li poznaješ Viktoriju?

„Naravno, i ona je deo jednog lepog muzičkog vremena. Žao mi je što nismo nastupale zajedno!“

A da li znaš još nekoga lično?

„Mislim da više nikoga ne poznajem“.

Da li si pratila neki rijaliti do sada?

„Možda informativno, ali vrlo malo“.

Jel znaš za pojam starlete?

„Znam, to je moderni izraz. Ali zaboga, vreme u kojem živimo to diktira. Svako ima pravo na sve, samo ne bi trebalo da ugrožavamo jedni druge“.

Kako ćeš se snaći da živiš u tolikoj zajednici?

„Uvek sam živela u velikoj zajednici, ali ovde je zaista ekstremno drugačije. Biće tu različitih osoba po svemu, posebno po karakterima, videćemo. Još sam u šoku, ne znam šta me čeka. Potrudiću se da opravdam poverenje ljudi koji su mi dali priliku da se vratim u medije. Sve ostalo je u rukama Boga, produkcije i publike“.

Sećaš li se perioda kada si pozajmila glas članicama grupe Models?

„Nisam pozajmila, one su tad imale neke modne performanse, revije valjda, a moj glas je bio potpisan na tom prvom albumu. To je išlo ispod njihovog hoda, kao muzička pozadina. Posle se neko dosetio da ih pretvori u grupu, a ja sam naravno pevala i to je to. Malo jeste šašavo, ali napraviše one karijere. Svaka čast! Nisu ni te pesme loše, šta im fali? Samo je malo motiv i rezultat, ali dobro… To nije bila moja namera“.

Da li si ih nekad upoznala?

„Nisam, zašto bih. Imaju one važnije stvari, one su tad bile popularne. Drago mi je da sam pomogla, neka svi imaju od mene koristi. Volim da služim narodu, a sad kad sam malo starija, volela bih da malo i ja dođem do izražaja“.

One su lepe pare zaradile…

„Nemam ja pojma, zaista ništa ne znam. Ali drago mi je ako su zaradile i što su bile srećne“.

Da li se bar neko setio da te pozove i kaže ti: Bravo, Tanja, odradila si sjajan posao…

„Ne, pa znaš i sam, ali neka. Ja sam na to i zaboravila. To mi je bilo interesantno jer je radio Voja Aralica, samo sam zbog njega pristala“.

Da li si učestvovala u još nekom sličnom projektu?

„Ne, pevala sam prateće i to mi se baš dopada, sjajna kategorija. Inače, ja nemam iskustva mnogo u studiju koliko god to apsurdno zvučalo. Recimo, Bajaga i Van Gog su ljudi koji mene poštuju, i znaju da potpuno drugačije zvučim kao prateći“.

Jesi li radila nešto u poslednje vreme…

„Nisam, samo sam radila Magiju koja ne prestaje, Vlada Maričić je napisao i muziku i tekstove. On je moj prijatelj i počastvovana sam što je opisao neke delove mog života“.

U Budvi si se takmičila na festivalu 1998. To je bio tvoj poslednji festivalski nastup.

„Prvi i poslednji“.

Zašto, imala si veoma koketan nastup…

„Ja uopšte nisam pevačica, ja sam izvođač. Ali nisam ni glumica, a tu je bilo glume jer sam od pete godine odrastala na američkim mjuziklima. Trudim se da svaku pesmu dočaram, a ta Budva je bila kao neki mali mjuzikl. Tada mi je glas bio čistiji, a ovaj mi je sad draži jer se čuju ožiljci koji sad vibriraju na potpuno drugačiji način“.

A ožiljci na duši…

„Malo nas je ostalo koji ćemo to i da priznamo. Ima i njih svakako, ali neka ih, tu im je i mesto. Nije loše da znamo gde nam je mesto“.

Kako si uspela da sačuvaš privatni život? Nema nikakvih podataka o tebi…

„Nisam ja vodila neki specijalno zanimljiv privatni život. Bilo je tu, svakako, svega i svačega. Nemam porodicu, nemam roditelje… A u čitavom procesu koji traje koliko i moj život i kad sam počela svesno da razmišljam o svom životu, uvek mi je bilo krivo što ne mogu prvo da ostvarim karijeru, pa ostalo. Nije mi se dalo da imam decu, ali stekla sam divne prijatelje, životinje su uvek oko mene. Psi, mačke, ptice, golubovi… Nisam ja nešto interesantna po tom pitanju“.

Da li si svesno žrtvovala privatni život?

„Jok, ma kakvi! Svi koji su bili uz mene uživali su u tome što radim. Ma kakva žrtva, to je veselje i za mene i za ljude oko mene. Fali mi slobodnog vremena, da odem na more 15 dana kao sav normalan svet. To mi nedostaje“.

A da li ti nedostaje porodica?

„Što sam starija sve više, ali ne bi bilo fer da sad žalim. Krivo mi je što javno mnjenje to osuđuje, a nema pojma šta mi se dešavalo. Ja volim decu, trudim se da pomažem deci i roditeljima. Znam da nije lako biti roditelj, ali učestvovanjem u životima i porodicama mojih prijatelja, jer me svi zaista prihvataju kao člana porodice, negde sam nadomestila glad za tom vrstom ljubavim životu“.

A da li je bilo muškaraca i ljubavi u tom smislu?

„Bilo je, bila je jedna velika ljubav i sada je prestala. Ja sam tu negde kriva i odgovorna, baš sam pogrešila, nisam se snašla, a mnogo volim da volim“.

Nemoguće je da ne umeš da uživaš u ljubavi i da je pružiš. Pa svi koji vole životinje su ljudi puni ljubavi…

„Radi se o svakodnevnom životu, o onome s čim se stalno suočavamo… Ja nekako nisam umela da se naviknem na tu vrstu svakodnevne veze, nisam se snašla“.

Da li se povukla?

„Možda, ne mogu da nađem pravi izraz za to stanje. U svakom slučaju, kao dete, kao mlada devojka se uplašim, a strašno želim da se zaljubim. No dobro, nikad nije kasno“.

Pa dobro, možda će se desiti… Nemoj da odbijaš.

„Ko zna… Pre svega želim da budem čovek. Svi mi govore da sam jaka, ali ja sam i žena. Ne znam zašto se nisam snašla, i ja želim od muškarca sve što i druge žene žele“.

Možda se muškarci plaše…

„Pa zašto? Znaš koliko se ja plašim?!“

I ja bih se plašio žene koja mi deluje jače od mene.

„Ali kako možeš da znaš? To je možda zbog bine. Kad siđem, ista sam, ali to ne zloupotrebljavam. Ja sam uvek ista, i slaba i jaka i na bini, i na ulici, i u prodavnici… Ipak pripadam staroj školi i mislim da muškarac treba prvi da priđe“.

Slažem se, ali za prvi korak treba i ti da smekšaš…

„Ali kako ćemo znati? Meni je to uvek bio problem, bila sam drčna kao mlađa, mada nisam se povlačila, ali nikada nisam prva ni napadala“.

Ti možda takav utisak ostavljaš na bini, a muškarci se pribojavaju jakih žena i ne žele poraz.

„OK, evo ja sad od tebe učim. Na bini moram da budem jaka, posebno zbog muzičara jer mi toliko veruju da očekuju to od mene. A inače smo svi isti i jednaki“.

Kakav muškarac bi uopšte imao šanse kod tebe?

„Trebalo bi da bude čovek koji obraća pažnju na duhovnost, da bude mentalno jak, da me voli i poštuje, šarmantan, džentlmen. Volela bih da se neko baš ludo zaljubi u mene i da me voli. Ali, mora da se krene, da se upali auto… U svim međuljudskim odnosima, uvek su obe strane krive“.

Sve je više nasilja nad ženama. Kako gledaš na to?

„Imala sam čak priliku da budem blizu jedne žene koja je sve to preživljavala! Nemam reči zaista, ne mogu da verujem da se to dešava. Kad smo mi bili mali, nije to bilo tako. Preneražena sam, tužna, zgranuta. Užas. Te žene iz ljubavi trpe, i na kraju ako dođe do fatalnog ishoda, onda sam očajna. Zaboga, kako muškarci mogu da povređuju te žene koje su im rodile decu? Nemam reči!“

Da li si imala neke neprijatnosti na nastupima?

„Nikad, hvala Bogu“.

Da možeš sve ispočetka, da li bi nešto menjala?

„Neke stvari da. Zaista, kad bih mogla sad da stanem i da sagledam neke situacije, mislim da bih dosta toga drugačije uradila“.

Zašto, misliš li da si preka?

„Brza sam bila, i sad sam, ali drugačija sam. Ipak imam iskustva. Malo bih prikočila, neki ljudi su zaslužili malo bolju mene“.

U Zadrugu ulazi i čovek čija je žena mučki ubijena pre godinu i po dana. Da li si upućena u to?

„Da, znam iz medija“.

Šta misliš o tome? Da li ćete komunicirati?

„Naravno, pa ljudi smo“.

Šta očekuješ od rijalitija?

„Jao, pa pre svega da peživim odvajanje od prijatelja, pasa, mačaka, od svih ljudi koji su bili uz mene i koji su dobronamerni, ali i od onih koji nisu… Ali ne vredi, takvih će uvek biti… Očekujem da se posle svega dese neke stvari o kojima sam sanjala ceo život, da zauzmem neko mesto… Mnogi ljudi kad su saznali da ulazim, zvali su me, a nije ih bilo deset godina da okrenu telefon, da pitaju Ej, jesi živa, treba li ti nešto, kako preživljavaš… Ali OK, ne zameram im“.

Kad već pominješ preživljavanje, da li znaš da ni u rijalitiju neće biti lako, neće biti para, hrane… Hoćeš li uspeti?

„Pa vežbala sam dugo, trudiću se. Ne mogu ni da zamislim šta me čeka, ali gledaću da se prilagodim“.

To je vrlo ograničen budžet. Bukvalno ćete biti na hlebu i vodi…

„Pa dobro, ako je tako, tako ćemo“.

Jesi li imala takve situacije privatno?

„Jesam“.

I jel bilo teško?

„Jeste, jako“.

Zato i pominješ te ljude koji su ti pomogli…

„Njima bukvalno dugujem život!“

Ali borac si…

„Jesam, ali borac za nešto, ne protiv. Lakše je čak i kad je teško jer je ispravno! Trudila sam se da nikoga ne ugrozim i ne povredim, a i ako jesam, bilo je slučajno, nije nikada bilo namerno“.

ZABRANJENO PREUZIMANJE CELE ILI DELA VESTI I FOTOGRAFIJA!