SCANDAL! INTERVJU: Zoran Marjanović otkrio sve detalje pred ulazak u Zadrugu!

Kada je njegova žena Jelena Marjanović svirepo ubijena u aprilu prošle godine, život Zorana Marjanovića postao je, kako on kaže, gori od pakla, gori od najcrnjeg sna.

Da su sve ružne stvari koje su mu se od tada dešavale bile samo san, ne bi želeo da se ikada iz njega probudi. Živi za trenutak kada će Jelenin ubica konačno biti otkriven, a ulazi rijaliti Zadruga kao borac za istinu i pravdu.

„Ne želim da išta ostavim nedorečeno. Klevetan sam, žigosan, kamenovan. Mnogo neistina je izneto o meni, mnogi su se poigravali mojim životom. Neću do kraja života da nosim taj žig. Neću da ga nose ni moja deca, moja porodica. Hoću da sperem ljagu sa svog imena i neću se povući dok to ne učinim. Hoću da me dobro vide svi oni koji su me nazivali monstrumom, ubicom, sektašem. Želim da narod vidi tog čoveka od kojeg je napravio zver. Čoveka kojeg su pljuvali, kamenovali, vređali. Ne želim da budem patetičan. Ali, od kada Jelene nema, borim se na dva fronta. Na jednoj strani je ogromna tuga, na drugoj strani gomila laži i kleveta. Pa i čelik bi pukao“.

Šta su ti rekli roditelji i deca kada si odlučio da uđeš u rijaliti?

„Moji roditelji su umorni od svega. Nisu presrećni zbog toga, ali su im jasni moji motivi za ulazak. Moj sin Uroš je u fazonu Ako misliš da tako treba, uradi to. Ćerkica Jana je još mala. Najvažnije mi je bilo da mogu da je viđam svakog dana, to je bio moj uslov da uđem u tu priču. Nemam nameru da se borim ni za kakvu nagradu, to me ne zanima. Ja sam čovek koji nikada nije želeo da se medijski eksponira. Kada sam radio pesmu Bato, bre, koju je otpevala Indi, svuda su me zvali. Nisam bio nametljiv, samo sam hteo da radim. Sad sam silom prilika u medijima“.

Kako se slažu tvoj sin iz prvog braka i ćerkica Jana?

„Odlično! To je Jelenina zasluga, ona je napravila sjajne prve korake u njihovom odnosu. Kada je moj sin Uroš došao da živi sa nama, posle završenog osmog razreda osnovne škole, Jelena ga je prihvatila kao majka. Bila je predivna prema njemu… Jana i Uroš se obožavaju. Kad podignem ton na Uroša, Jana odmah skače da ga brani, onako mala. Uroš je završio srednju školu, odsek za gastronomiju“.

Koliko je on teško podneo sve što vam se desilo?

„On je divan momak, ponosan sam na njega. Ne druži se sa klošarima, ne pije, ostale poroke da i ne pominjem… Nije mu bilo lako. Jedno vreme nisam smeo da ga pustim da ide u školu. Kako izađe na ulicu, kako uđe u autobus, tako krenu dobacivanja, pretnje, uvrede. Bio je maloletan kad se sve to dogodilo. Uslikan je ispred kuće, ljudi su ga svuda prepoznavali, vređali. Ma nisam znao gde ću i šta ću, bilo je strašno“.

U kakvim si odnosima sa njegovom majkom, bivšom ženom?

„Rano sam se oženio, mlad sam postao otac. Moja bivša žena i ja smo u odličnim odnosima, ona se ponovo udala, ima divnog muža“.

Ko ti je najviše pomogao?

„Jedno vreme sam i prijateljima zabranio da nam dolaze u kuću. Jer, svako ko se uhvati za kvaku naše kapije, morao je da završi u medijima. Mi nismo smeli da izađemo iz kuće! Bili smo u kućnom pritvoru. Ispred su uvek bili novinari, reporteri, radoznalci, besposličari, gomila nekog sveta koji nam je pratio svaki korak. Niko nama nije mogao da pomogne. Mnogi prijatelji su se javljali, svima je sve što se dešavalo bilo toliko frapantno da nisu ni znali šta bi nam rekli, šta bi nas pitali“.

Koja je bila najveća uvreda?

„Mnogo ih je bilo… Teških, groznih, surovih. Bilo je i mnogo pretnji, laži. Moja porodica i ja smo predstavljeni kao sektaši, mi koji smo krstili 15 porodica. Ne znam, možda je sve to bila nečija orkestracija, možda, ali neću da ulazim u teorije zavere…“

Šta je bilo najveće razočarenje?

„Znaš, Jelena i ja smo živeli u nekom svom svetu. U svetu koji smo sami stvorili. Porodica nam je oboma bila svetinja. Noću smo često bili u studiju. Muzika, nas dvoje, ljubav… Kao da nismo ni imali mnogo kontakta sa spoljašnjim svetom. A kada je ona ubijena, i kada se na mene i moju porodicu sručila lavina uvreda i optužbi, shvatio sam koliko su ljudi zli i to me je porazilo, užasnulo. Ljudi su postali toliko zli da su počeli da vole svoje zlo. Kako neko reče, ovde ni Bog ne bi mogao da pomogne, čak i da siđe sa neba! Hejteri i hejtomani ne mogu da spavaju ako od svojih života ne pobegnu u tuđe i naprave neku pakost. Strašno je to saznanje da ima mnogo zlih i pakosnih ljudi. Eto, Ana Nikolić se porodila, donela na svet jedno divno biće. Umesto da kažu kako je to predivno, mnogi komentarišu kako je predebela, pljuju je i vređaju! Mnogo sam razočaran u ljude…“

Kažu ljudi da vreme leči sve…

„Ma kakvi… Mogao bih satima, danima, nedeljama da pričam o tome koliko mi Jelena nedostaje. Vreme ne leči ništa. Imam različlite faze. U prvo vreme, mozak ne prihvta istinu. Sve peče i boli, duša puca… Nikad neću shvatiti zašto je morala da ode sa ovog sveta, i to od ruke monstruma. Ona, koja je bila divna, topla osoba, porodična žena, fantastična majka. Ona i deca su mi bili sve. Odjednom je nestala… Užas kojem nema kraja. A onda novi užas! Ljudi se hrane tuđom nesrećom, suzama, bolom, patnjom. Jelenu sam čuvao kao malo vode na dlanu… Kad uspomene krenu, naročito kad uđem u studio, to je strašno, jezivo, bolno, neizrecivo…“

U medijima se stalno pojavljuju novi detalji, rođaci, prijatelji koji imaju da kažu nešto novo o Jeleni, o njenoj smrti…

„Ništa od toga ne pratim. Nažalost, svako može da se javi, da nalupeta gomilu gluposti bez posledica. Niko ne razmišlja kako je zbog toga meni, mojoj porodici, mojoj deci. Nisu svesni koliko bola to nekome nanosi. Jednostavno, ne želim da ulazim u to, dosta mi je mojih muka“.

Posle svega, deluješ vrlo smireno…

„Vera mi pomaže. Da nije nje, poludeo bih. Poredio sam nivoe stresa. Recimo, čovek dobije otkaz, pa poludi. A gubitak voljene osobe, još tako mlade kao što je bila Jelena, nemerljiv je. Mnogo sam čitao – savete za život Oca Tadeja, Nikolaja Velimirovića… Treba učiti od mudraca. U borbi sa nepravdom, čovek je onoliko jak koliko ima vere. Hoću ljudima da kažem kako se čovek nosi sa životom kad krene da ga mrvi i melje kamen nepravde. Vera me spasava…“

Ne naslućuješ motiv njenog ubistva?

„Ne, ne, ne nalazim odgovore. Ali, verujem da će policija naći ubicu i da ću jednog dana dobiti odgovore na pitanje koje me proganja – zašto? Znam kako rade, znam da su im sva sredstva na raspolaganju, imam poverenja u njih. Samo strpljenja treba“.

Možda neki tajni obožavalac?

„Ne verujem. Rekoh da je Jelena bila mila i topla osoba. Ali, kada bi joj se neko nabacivao ili je provocirao na nastupu, umela je da bude drčna, da opsuje ako treba, u svakom slučaju, da odvrati nasrtljivca“.

Tražio si pomoć pihologa?

„Sebi nisam bitan. Bitna je naša ćerkica. Vodio sam je kod poznatog dečjeg psihologa Vlajka Panovića. U svakom brodolomu, spasava se najbitnije. U ovom mom brodolomu, najbitnija je moja malena. Treba pažljivo sa njom. I vaspitačica je išla sa nama da bismo usaglasili stavove i ponašanje u kući i u obdaništu. Mnogo toga smo tamo naučili. Od toga šta raditi da se ne oseti manje vrednom kad po drugu decu dođu mame da ih vode kuću, a njene mame nema, pa do drugih stvari… Sada je dobro. Nasmejana je, vesela, vrlo pronicljiva. Kad vidi da sam tužan, pritrči mi i kaže Tata, ja sam tu, raduj se meni! Teško je, mnogo…“

Da li si uspeo da završiš pesmu za Jelenu?

„Ne, ne, još nisam u fazi u kojoj bih to mogao. Kad čujem njen glas, skamenim se, ne mogu dalje. Ne znam kada ću uspeti da smognem snage da završim tu pesmu“.

Žao ti je što Jeleni nisi dao pesme Dukat, koju je otpevala Tanja Savić, Konak, koju je otpevala Ana Bekuta, neku od tvojih koje su postale veliki hitovi?

„Ne, nije mi žao. Jelena nije bila preterano ambiciozna. Sa 15 godina je snimila album za Renome, a onda je 2000. godine snimila album za Grand. Saša Popović i Žika Jakšić su joj otvorili sva vrata. Kada je Jeleni umro otac, za kojeg je bila izuzetno vezana, bila je slomljena. Bili su zajedno u poslu, ona je sa njegovom smrću precrtala estradu. Nije bila mnogo ambiciozna, porodica joj je bila važnija od karijere“.

Šta misliš o situaciji na estradi?

„Na estradi vlada opšte rasulo! Izmešali su se pevači i zabavljači. Sistem vrednosti se srozao do dna, čini se da ne može gore biti. Ima kvalitetnih pevača koji bi mogli da iznesu pesme koje će trajati, ali kao da ni njih više ne zanimaju pesme koje će trajati duže od jednog vikenda. Svi bi neke puc-puc pesmičice, onako na brzinu. Nekome je prošla jedna takva pesmičica i sad bi svi u taj fazon da uđu“.

Koliko te to pogađa kao autora?

„Mnogo! Meni su bili uzori Dragan Aleksandrić, Dragan Stojković Bosanac, ljudi koji su radili kvalitetne pesme, bazirane na našem melosu. Oni su bili pojam! Sad su na površinu isplivali neki netalentovani samozvani kompozitori ili polutalenovani ljudi. Kakvi kompozitori, to su teški lopovi koji pokradoše sve živo! U svakoj ulici ih ima bar deset. Prodaju to đubre od pesama, nalože pevače da je to, kao, u trendu. A pevači kupuju pesme kao što kupuju cigarete na trafici. Sve se pretvorilo u buvlju pijacu. I ozbiljni pevači su poklekli, i njih je povukao taj strašni vrtlog“.

Traže li od tebe pesme?

„Ja nisam nametljiv. Nisam umeo dobro da unovčim sebe, za razliku od mnogih, nisam se gurao. Mnogo toga imam da ponudim, ali nemam kome. Nekad je bilo nezamislivo da kompozitor da pesmu nekome ko ne ume da peva. Danas to nema veze. Pevaju oni koji veze sa pevanjem nemaju“.

Uspeo si da se vratiš poslu?

„Recimo… Brže pesme mogu bez problema da radim. Balade ne mogu još, teško mi je. Nedavno sam zavšio Lepom Mići pesmu Žar sa usana. Mića me je pokrenuo, podstakao. Pesma je komercijalna, sa kafanskim šmekom, leži mu…“

Vas dvojica ste već počeli da pravite frku. Šta li će biti kad uđete u rijaliti?

„Pa dobro, bilo je malo frke. Lepi Mića ume da bude prgav, ali je u suštini duša od čoveka“.

ZABRANJENO PREUZIMANJE CELE ILI DELA VESTI I FOTOGRAFIJA!