Selekcija 360 stepeni: Šetnja rivijerom strasti sa selektorom Festivala Cinema City Peđom Protićem

Peđa Protić, selektor Festivala Cinema City, koji će biti održan u periodu 16-23. jun, u Novom Sadu, odgovorio je na nekoliko pitanja u vezi upravo sa izborom filmova na ovogodišnjem Festivalu, i izneo preporuke – šta nikako ne propustiti na Cinema Cityju.

Zašto strast u selekciji filmova?
„Film je strast, jer ne prestaje, ne posustaje… ona je stvaralačka jer je požudna, a to nije ništa novo, uostalom, to je pre pola veka uporno tvrdio Dušan Makavejev, najpoznatiji srpski reditelj u svetu, ali su ga naše veroljubne dedice i tatice zabranjivale i proganjale. Samo zbog stida ili srama kao iskrivljene uspomene iz nekog nesdovršenog detinjstva ili lutanja Frojdovskim galerijama, ne znam, ali znam da nije zbog umetnosti, jer umetnost strašću sva vrata otključava i otvara.“

Rivijera strasti zvuči romantično i privlačno.
„Da, da. U filmsku šetnju Rivijerom strasti po svim godišnjim dobima. Tako, na primer, letnju vrelinu koju stišava večernji maestral sa pučine dočaravaju svojom avanturom ljubavnici u francuskom ostvarenju Umetnost ljubavi, a posebno dvoje iz jedne mračne sobe u Parizu. Oni koji u mrak ušetaju i iz njega odšetaju tvrdi i vlažni od požude, ali i pre i posle ostaju jedno drugom nevidljivi, neprepoznatljivi, sasvim prepušteni neuhvatljivoj zabludi i čulnoj strasti. Ili znojavi mladoženja još jednog francuskog filma u selekciji Momački dani su prošli, koji skriva svoju novu ljubavnicu, nekoliko dana pred brak, pa pokušava da zapuši sve rupe na koje će curiti njegova mladost… ali, uzalud… Onda pusto ostrvo i na njemu briljantni Vincent Gallo u više uloga skroz nadrealne Legende Kaspara Hauzera. Sve je to letnja rivijera, jer bliži se leto i razumljivo je da najviše volimo svaku rivijeru leti ili u proleće…“

O umetnosti stvaranja i uništavanja ljubavi…
„Ipak, najstrastveniji i najvreliji film u selekciji je portugalski Krv moje krvi. To je veoma uzbudljiva drama o jednoj udovici koja se bori za spas i čast svoje porodice, kao protiv ogromnih talasa koji je ljuljaju i potapaju… pa tako dok svi prethodni filmovi koje sam spomenuo imaju izvesnu dozu humora, ovde je priča sasvim jasna ali neizvesna, puna iznenađenja.“

Ima li jesenje ili zimske šetnje po toj rivijeri?
„Da, naravno. Dvoje mladih se sreću slučajno, ali postaju nerazdvojni u neku tmurnu jesen kraj bugarskih drumova, pa se upuste u vrlo neobičnu avanturu, stalno se približavajući različitim oblicima strasti, ustvari, različitim mogućnostima da se neka strast ispolji – strast tuge pred smrću ili strast radosti u ljubavi. Radi se o filmu Ave, debitantskom ostvarenju bugarskog reditelja Konstantina Božanova čija je priča nezaboravna jer obiluje jakim kontrastima i obrtima. A rivijera u ranu jesen, nekako iz ugodne toplote prelazi u hladno i vetrovito u priči o jednom mladiću iz argentinske provincije, kojem knjige i nauke prašinu skupljaju pod rasklimanim krevetom… jer neumorno pocupkuje sa curicama, umesto da uči. Međutim, on ubrzo odluta među ideologe i dijalektičare, pa tako u tom filmu Student, takođe debitantskom, jedan mlad i naočit čovek letnju šetnju strasti zameni šetnjom pod tmurnim oblacima i vetrovima politike, svakako prljavog i lažljivog zanata.“

I to je sve?
„Nije! Ostaje još rivijera po zimi, a ona je ispričana u crnohumornoj legendi o ostarelom samuraju koji mora da zasemeje debelog i razmaženog princa u jednom selu za vreme feudalnog Japana. Vrlo neobičan, ali dirljiv film o toj neizbežnoj metafori smrti i zime, ali i odolevanju jednom i drugom pomoću strasti, velike strasti ili žudnje za životom. Prosto, a vrlo komplikovano. Film se zove Samuraj bez mača i, verujte mi, za sat i po vas prošeta od suza do smeha, ustvari obrnuto, ali tako. E sad je to sve, iako ima još mnogo filmova ove godine na Festivalu, ima dobrih.“

Šta preporučujete?
„Pre svega debitantske filmove. Ima čitava jedna selekcija debitantskih filmova, a meni najdraži u toj selekciji je dokumentarac Zemlja je, nije Mesec. Treba pogledati i slovački film Kuća u zvaničnom takmičarskom programu. I svakako film Maje Miloš Klip. To je nešto sasvim novo u domaćoj kinematografiji, to je prošle godine bila Tilva, a to je iskrenost, to je čist i nov realizam, to je ono što nedostaje srpskom filmu. Uostalom, publika i kritika u inostranstvu to ceni i nagrađuje. Klip je dobio glavnu nagradu Roterdama, a pre par dana i nagradu za režiju u Rumuniji. Tu je i nekoliko odličnih mađarskih filmova, pre svega bih u ovom kontekstu skrenuo pažnju na film Strast, inspirisan romanom Poštar uvek zvoni dva puta, ali interesanto je da je izbor ovih filmova sačinio čuveni reditelj Bela Tar.“

Da, on je bio gost Festivala prošle godine. Kojem gostu se najviše radujete ove godine?
„Znate, mi Lale se radujemo svakom gostu… to nije uvek dobro, ali takvi smo. Znaš ono: izvol’te, izvol’te… Šalu na stranu, biće tu mnogo profesionalaca, ljudi koji nisu tako poznati publici, ali jesu proslavljeni u profesiji. Znate, u Novom Sadu će boraviti i držati predavanja čovek koji je suosnivač Virgina, ortak Ričarda Bensona, a trenutno je direktor nacionalne filmske škole u Londonu – Nik Pauel, pa šefica pariške kinoteke, jedna vrlo sposobna i poslovna žena… nekoliko reditelja. Uostalom, čitav odbor Evropske filmske akademije imaće sastanak ovde tokom Festivala, a to je velika stvar za grad i njegovu kulturnu politiku koja je u velikoj krizi već godinama, možda čak i decenijama. Zato treba insistirati na tom pedantnom i odmerenom povezivanju kulture i zabave, a tu je film vrlo darežljiv i konkretan.“