Sinolička Trpkova: Kustu nisam srela od snimanja „Doma za vešanje“

Film Emira Kusturice "Dom za vešanje" mnogi smatraju remek-delom. Kultna priča o dirljivoj, nesretnoj Perhanovoj (Davor Dujmović) ljubavi sa vršnjakinjom Azrom (Sinolička Trpkova) od zaborava će i danas čuvati makar Bregovićev "Đurđevdan“, dok će generacijama rođenim pre devedesetih, zauvek biti urezane u pamćenje brilijantno režirane filmske scene o teškom životu Roma, jednom odrastanju i čovekovoj sudbini. Zbog nekih, snimljenih nadomak Skoplja, plakala je i tehnička ekipa. Prošle su 22 godine od rođenja "Doma za vešanje“. Sinolička Trpkova je u Makedoniji, živi u Skoplju sa suprugom, Holanđaninom Marcelom, i dvoje dece – ćerkom Leonom i sinom Meglenom. Vedra je, topla i pristupačna. U rečima joj se oseti nostalgija za prošlim vremenima. "Bože, davno je to bilo… Da smo samo uzeli pozitivno iz ranijeg sistema, mogli smo biti kao Švedska, ali sada nema svrhe razmišljati šta smo mogli, već treba da pravimo bolje mesto življenja za svoju decu", kaže Sinolička, koja radi kao docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju, na predmetu gluma ispred televizijske i filmske kamere, a jedno vreme imala je i svoju TV-emisiju – "Alarm“. Nedavno je snimila i omnibus "Neke druge priče“, film sastavljen od pet priča, koje su režirale rediteljke sa prostora bivše Jugoslavije. "Film obrađuje nekoliko nivoa tranzicije, a u suštini reč je o izgubljenoj ljudskosti čak i među lekarima, koji su primorani da misle, pre svega, o svojoj karijeri i zaradi, a tek onda o pacijentima. Moja uloga je upravo takva. Igram doktorku kojoj nedostaju prave humane osobine, koja je deo brze tranzicije i bolesno je ambiciozna. Film je sam po sebi odraz današnjice. Verujem da će se mnogi sa naših prostora u njemu prepoznati, a stranci bolje razumjeti probleme i nemoć s kojima se suočavamo", kaže Sinolička, koja je davno odigrala ulogu po kojoj će je pamtiti publika sa ovih prostora – Azra u "Domu za vešanje“.

"Taj film je presudan u mojoj karijeri, pošto je bio i poslednji takvog tipa. Zauvek mi je promenio život. S jedne strane, dobila sam mogućnost da budem deo prave filmske ekipe, sna o kojem svaka mlada glumica mašta, a s druge, doneo mi je popularnost, evo opet posle toliko godina. Međutim, snimljen je kada je već počeo raspad Jugoslavije i kada se u mom privatnom životu desila nesreća. Majka mi je nekoliko dana posle premijere u Skoplju poginula u automobilskoj nesreći. Bila sam mlada, verovatno ne i dovoljno snažna da se nosim s ovom situacijom i da nakon toga kao glumica izađem van granica zemlje. Imala sam nekoliko prilika za to, međutim, nisam ih iskoristila. Radila sam, na primer, dva filma u austrijskoj produkciji; jedan od njih ‘Smrt Franca Ferdinanda’, u kojem sam igrala njegovu devojku Sofiju, u Sarajevu, a drugi ‘Lipstik’ u Beču. Međutim, uvek sam se nakon odrađenog posla vraćala kući, i nikad nisam dobila veću filmsku šansu od ‘Doma za vešanje’, ali moram priznati da se nisam ni trudila. Umesto toga, moj privatni život pretvorio se u film, ponekad ljubavni, ponekad tragični, a najviše od svega avanturistički", kaže glumica. Iako su od uloge Azre prošle više od dve decenije, na nju i danas gleda s mnogo emocija. "Lik i emocije Azre prate me i dalje. Koliko to patetično i smešno zvuči… Zauvek je ostala moja duboka vera u istinu i ljubav i ništa nije pomutilo moje verovanje u iskonske vrednosti. Imam 45 godina i ponekad mislim da sam već dva života imala, te da upravo počinjem živeti i treći. Svako ima svoju Azru u sebi! I svako od nas je izložen iskušenjima i strahu da će je izgubiti. Ja je nisam izgubila, a ni ona mene", izjavila je Sinolička. Iako se nakon snimanja filma više nikada nisu sreli, i danas svojim studentima prepričava anegdote i rad sa rediteljem Emirom Kusturicom. Često se seti i kolege Davora Dujmovića, legendarnog Perhana, koji se pre deset godina obesio u Sloveniji i tako tragično okončao svoj život. Mnogi i danas tvrde da je imao problema s narkoticima.

"Svi mi odlučujemo za sebe i svoj život. Ne slušamo druge dok smo mladi, a posle može biti kasno. Mnogo velikih umetnika je tako okončalo život, verovatno zato jer su bili siti realnosti, koja nije mogla ništa da im pruži. Naša ondašnja, a Boga mi i današnja realnost, nije uvek kadra da prepozna prave umetnike i da ih apsorbuje, čuva i njeguje. S Davorom sam se videla nekoliko puta na festivalima i vrlo malo smo pričali o toj temi. Verujem da nisam bila jedina. Kao veoma mlad okusio je stvari koje mnogi od nas nikada neće ni videti ni doživjeti. Ipak, ostajem pri tome da je on jedna od mnogih mladih žrtava celog tadašnjeg sistema. Lično, živela sam zdrav život i bavila se sportom, ali ipak pre pola godine dijagnostikovana mi je jedna vrlo retka autoimuna bolest i još prolazim kroz veoma težak period… Nisam je odabrala, ali moj senzibilitet i način življenja, te društvene okolnosti, svakako su mi odredili ‘buduću drugaricu’. Svako završi jednom sa životom. Neko živi stotinu godina i ništa ne uradi ni za sebe, ni za svoje, ni za čovječanstvo, a neko živi samo 20 godina i ulazi u istoriju. Za mene će Davor uvek biti živ!", napominje Sinolička. Nezaboravni su i trenuci prilikom snimanja njihovih zajedničkih scena. "Mnogo sam ga nervirala. Ponašala sam se kao neka učiteljica i starija tetka, pokušavajući da mu objasnim neke profesionalne stvari, koje je on već prirodno nosio u sebi. Bio je stvoren za kameru. Neverovatno mlad, ali i tačno svestan gde se nalazi i šta radi i uživao je u tome. Nije mu bila potrebna škola za glumce, jer i dobar reditelj je čudo. I baš kao što je Felini svojevremeno kazao: ‘Daj mi bilo koga i bilo šta i ja ću od njega napraviti ono što mi treba. I, ako ne dobijem rezultat, ne mogu kriviti nikog osim sebe…’ Ja sam imala i školu, koja mi je pomogla više u pozorištu i danas u ulozi docenta. A, igrati na filmu, to sam naučila u školi ‘Doma za vješanje’, od Emira, Davora, Ljubice…", rekla je Sinolička Trpokova. 

Izvor: „Azra“