Slika i prilika našeg društva: Osvaja medalje, ali spava u šupi na groblju
Lazar i njegove medalje
Kada je pre dve i po godine naš kolega Milan Stepanović u „Somborskim novinama“ pokrenuo malu medijsku lavinu novinskih natpisa i TV emisija o mladom i siromašnom maratoncu Lazaru Rišaru, na trenutak je izgledalo da se sreća i ljudska solidarnost konačno osmehuju ovom somborskom mladiću koga život nije mazio, a koji je 2011. godine napravio malo čudo istrčavši „Somborski maraton“ (odnosno polumaraton od 21,1 km) bez dana treninga, u prastarim i probušenim cipelama i iznošenim farmerkama.
Dve godine kasnije, Lazar je istrčao preko 30 maratonskih trka i osvojio skoro isto toliko medalja bilo za plasman, bilo za učešće u takmičenju. Od kolega maratonaca, koji su istinski i nesebično bili solidarni prema njemu, dobio je potrebnu opremu za trčanje, nastavio je prekinuto školovanje i dogurao do srednje škole, ali su brojna obećanja o pomoći somborskih institucija (pre svega Grada i Centra za socijalni rad) ostala samo mrtvo slovo na papiru.
Lazareva osmočlana porodica i dalje živi u oronuloj jednosobnoj kućici (jedna soba, predsoblje i kuhinjica, bez kupatila) na Malom katoličkom groblju u Somboru, a Lazar, kao najstariji od dece, spava u šupi za drva, bez grejanja, na temperaturi koja se noću već uveliko spušta ispod nule.
„Uzmem ikonicu i molim se dok ne zaspim“, odgovorio je Lazar na pitanje kako izdržava ovu hladnoću.
On i danas redovno trenira i redovno učestvuje u svim trkama gde ga pozovu i povedu starije kolege iz somborskog ARK „Maraton“.
„Uglavnom gladuje. I smrzava se. I na kraju da kažem, ma koliko zvučalo patetično: u današnjem našem okruženju, prepunom loših vibracija, čistije srce i vedriju dušu od Lazareve nisam susreo“, kaže Milan Stepanović.
Lazarev telefon je 064 543 73 10, pa ko god može na bilo koji način da mu pomogne – toplom odećom, posteljinom i slično, može da mu se javi.
Izvor: ALO
Foto: Milan Stepanović
