Svetislav Basara: Šta god uvezemo sa Zapada, mi to izobličimo, natučemo u šajkaču i opanke

„Branko Radičević je rodonačelnik turbo folka. To najozbiljnije mislim. Uporedio sam jednu njegovu strofu sa strofama pesme Nade Topčagić ili Ane Bekute, ne znam više čije, i nisam video neku veliku razliku“, ispričao je Svetislav Basara. On i David Albahari vodili su interesantan razgovor u KC Grad, povodom petog rođendana te kulturne ustanove. Razmenjivali su stavove i iskustva na oduševljenje mnogobrojne publike.

Naime, povodom petog rođendana Kulturnog centra “Grad” organizovana je “Rođendanska gradska knjižnica” u kojoj su gostovala ova dva istaknuta savremena pisca, a razgovor su vodili Tijana Spasić i Bojan Marjanović.

Nedavno su obojica izdali nove knjige i to je bila jedna od tema, ali takođe bila je to prilika i za analizu savremenog književnog, kulturnog i društvenog konteksta. Basara je objavio “Gnusobu” prošle godine, a Albahari “Kontrolni punkt” pre dve godine, zajedničko im je da obijica u ovim delima angažovani, bave političkim i društvenim problemima, ali kroz drugačije pristupe.

„To pokazuje gde su neke razlike između nas. Basara je tom knjigom ostao dosledan samom sebi, a moj roman je takođe ostao veran nekim političkim angažovanim formama, obrsacima koje koristim. Ja sam zapravo hteo da napišem, antipolitički roman, ali to mi nije pošlo od ruke“,  istakao je David Albahari, dok je Basara izneo svoju potrebu za ovakvim temama:

„Aktivno sam se bavio politikom devedesetih godina, bio sam direktno umešan i otuda ta potreba da te stvari izbacim iz glave, a nije loše malo i začeprkati po svemu tome. Za mene je pisanje literature o politici potpuno legitimno pravo kao pisati o bilo čemu. Postoji neki strah u Srbiji za sve što ima veza sa sadašnjim momentom, postoji neka rezerva prema realnosti i to se sve više vidi kako vreme odmiče. Ovde se čeka 50 godina da se razmotre te gluposti, čeka se istorijska distanca, a u međuvremenu se napravi stotine i hiljade novih gluposti…naravno neće nekoliko romana tu ništa da promeni, ali ako ne mogu da promenim, mogu sebi da razjasnim neke stvari. „

Razgovor se poveo i o Albaharijevoj knjizi “Ludvig” u kojoj je navedeno kako je ponekad potrebno koristiti hiperbolu i preuveličavati stvari kako bi se ukazalo na neke pojave i probleme, a poznati pisac je to slikovito objasnio.

“ To sam naučio od Džona Apdajka. On ima jednu priču o ženi koja dolazi u stan nekog umetnika i oni gledaju knjige japanske umetnosti. Ona ga pita: “Zašto su ovim muškarcima toliko veliki penisi? A on joj kaže: “Pa kako biste ih vi inače primetili”.

On je uporedio i književni život nekad i sad.

„Komunikacija između pisaca je sve ređa i ovakvih prilika za razgovor je sve manje. Nema više tog druženja. Mi smo inspirisali jedni druge, nervirali smo jedni druge i nekako je to bilo autentičnije nego danas kada svi čuče u svojim sobama ispred kompjutera, ali taj vid nekomunikacije je vidljiv u svemu, ne samo u književnosti“,naveo je on.

Na pitanje kako bi definisao mrak koji prekriva Srbiju, nasmejao se i rekao da to prevazilazi njegove sposobnosti, a i bilo čije.

„To je nasleđe koje traje stolećima. Nije to nastalo juče. Mi smo društvo kratkog pamćenja, prethodni režim, a najdalje onaj iza njega, tu staje istorija i za sve je kriv Milošević. Kako je došao tu, kako se našao, na koji način… to su stvari na koje neprestalno treba odgovarati, ali ne treba se nadati da će biti dat neki odgovor koji se može smatrati tačnim ili definitivnim. Komplikovano je to“, naveo je Basara.

Na zapažanje da kroz svoja pojedina dela iznosi i kontra stavove zarad isterivanja pravde, on je objasnio da je oduvek bio levičar, ali istovremeno i antikomunista.

„Kakva je džiberska demokratija, takav je bio i džiberski komunizam. Znači, šta god uvezemo sa Zapada, mi to izobličimo, natučemo u šajkaču i opanke…Ja ne mogu da se bavim svetskim pitanjima i najviše volim da pišem knjige koje nemaju veze sa ovim svetom, ali kad sam već tu onda se ograničim na svoje dvorište, na to što vidim i nije moj cilj, kako to neki tumače, da nešto promenim, nego to se to taloži u mojoj glavi i duši i moram to da skinem“, ispričao je Basara.

Tokom večeri oba književnika su se složila da kao svoj jezik i dvorište doživljavaju ceo prostor bivše Jugoslavije.

„To što se menjaju državne granice nema veze sa mojim prijateljstvima, sa mojom lektirom i jednostavno to samo otežava da se ode iz tačke A u tačku B. Što se mene tiče, to se ništa nije promenilo, ja taj prostor nekadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika smatram kao svoje prirodno stanište i sebe smatram kao autora iz tog kulturnog kruga“,  precizirao je on.

David Albahari se zatim nadovezao i na problem zapostavljanja kratke priče kao žanra.

„Ja mislim o sebi samo kao piscu kratkih priča. Pišem romane zato što izdavači to traže i tada pišem kratke romane koji me ustvari podsećaju na kratke priče. Moji romani su možda kao neke novele. Problem je što se kratke priče malo prevode jer vlada neka fama kod izdavača, ne samo ovde, nego u celom svetu, da se priče ne prodaju, da nemaju publiku“,  istakao je Albahari, a njegov kolega izneo nešto drugačiji stav.

„Napišem ja povremeno kratku priču, ali meni je problem što završim priču veoma brzo. Moje zbirke su imale neki koncept, neku temu, ali stvari koje mene sada zanimaju ne mogu da se napišu kroz knjigu priča, mora da se napravi roman da bi stalo sve. Inače, roman nije tako kompaktna stvar i može da se posmatra kao niz kratkih priča i tako ih i doživljavam. Ja to zovem proza, a kako će to marketinški stručnjaci i kritičari zvati, to je njihova stvar. Pisanje romana mi daje jedan kontinuitet, krenem pa godinu i kusur dana imam šta da radim. Kao što volime debele knjige da čitam“, zaključio je Basara.

Izvor i foto: Blic