Tanja KUPUJE za DECU a oni neće u Srbiju! Dušan im isprao MOZAK!
Pevačica Tanja Savić je dobila decu na sudu i dok je u Radincima vladala prava euforija zbog povratka dece u Srbiju, pevačica se susreće s novim problemom. Naime, njeni sinovi Maksim i Đorđe neće da se vrate u Srbiju, iako ih je sud dodelio mami. Nakon skoro godinu, koliko je prošlo otkada je Dušan Jovančević odveo njihovu decu u Australiju, Tanjina borba ne prestaje.
„Dušan im je isprao mozak”
– Tanja je vidno razočarana, ali sve razume. Svesna je da deca tamo žive u dobrim uslovima, da su se navikli na tu zemlju, da im je otac godinu dana punio glavu ružnim pričama o mami. Svesna je da im je čudna pomisao da se vrate u Srbiju, i da su sada previše vezani za oca. Ona je uskoro trebala da krene za Australiju po njih, međutim vodi računa o svakom potezu, svakodnevno je sa njima na vezi i veruje da će se situacija srediti, jer ne želi da ode za Australiju, a da deca ne žele da pođu sa njom. Sigurna je da im Dušan svakodnevno ispira mozak jer je ogorčen odlukom suda da se deca vrate majci – kaže izvor blizak pevačici i dodaje:
– Nema srećnije žene od nje, kupila je stan u Radincu i opremila dečije sobe, jedva čeka da opet zagrli svoje sinove, svaki dan samo o njima priča.Tanja je jedna jaka žena, iako mnogima ne deluje tako, sada je pokazala da je pravi borac. Svesna je da su njeni dečaci mali i da i dalje ne mogu da razumeju i povežu neke stvari, ali sigurna je da će sve to doći na svoje. Posavetovala se sa dečijim psihologom i sve radi kako bi deci nova selidba bila što manja trauma.
Da je čeka dalek put potvrdila je i sama Tanja.
– Istina je da sam dobila decu. Jako sam srećna. Idem uskoro po njih u Australiju. Sudskim putem je presuđeno da deca pripadaju meni i sada ja idem da ih dovedem u Srbiju, neće biti lako, već godinu dana su pod Dušanovim uticajem, ali završiće se i to – rekla je pevačica.
Da je više nego zadovoljna odlukom, Tanja je objasnila i zahvalila svima koji su bili uz nju sve vreme dok je vodila bitku.
– Moje dve najveće ljubavi, Maksim i Đorđe. Svih ovih 335 dana bez vas bilo je uzalud. Iako sam bila jako usamljena, nekako, uz vaš smeh koji (uprkos fizičkoj razdvojenosti od vas) nikako nije jenjavao u mojim mislima i bio mi je ujedno i podstrek za dan kad vas budem ponovo videla. Taj glas mi je davao nadu. Glas mojih anđela. Samo mi znamo kako je ta ljubav između nas čarobna. Nešto što se rečima ne može opisati. Ali pogledom i osmehom može. Ti momenti kad se razumemo i kada ne govorimo nemaju cenu. Dok se sve vreme od kuće do škole držimo za ruke… Dok noćima ležimo zajedno i smejemo se mojim smešnim izmišljenim bajkama. Sve je to bilo prekinuto na jedno vreme. Život nije bajka.
