„U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-1953“: Izložba posvećena zatvorskim danima Borislava Pekića

O zatvorskim danima Borislava Pekića posetioci Istorijskog muzeja Srbije mogu da saznaju više sve do 31. avgusta.

Pisma koja je slao porodici i ona koja je dobijao u zatvoru, drvena figura Don Kihota, naočare i diktafon, samo su deo ličnih stvari Borislava Pekića koje su izložene u ćeliji, jednoj od celina izložbe „U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-1953“.

„Noć sa šestog na sedmi novembar godine 1948. vrata se otvaraju spram gole kuhinjske sijalice, poput zlatne aure, u njihovoj se rupi, kako se rasanjujem, postepeno obrazuju dve senke. Jedna okreće prekidač u sobici za poslugu u kojoj spavam preko zime i dve mutne senke postaju dva čoveka u smeđim kožnim kaputima…“, piše Borislav Pekić u „Godinama koje su pojeli skakavci“.

Uhapšen je mesec dana nakon što je završio Treću mušku gimnaziju i upisao istoriju umetnosti.

„Ćelija u kojoj su izložene Pekićeve lične stvari posvećena je onima koji su pružali otpor režimu, ostacima građanske opozicije nakon rata“,  navodi istoričar dr Srđan Cvetković, autor izložbe.

Najveća od tih grupa bila je Savez demokratske omladine Jugoslavije, čiji je koosnivač bio Borislav Pekić.

„Za dela protiv naroda i države ili organizovanje ilegalnih grupa bila je uobičajena kazna od dve, tri do pet godina. Oni su dobili od 10 do 16, sam Pekić 10, a nakon žalbe preinačena je u 15 godina robije“,  dodaje Cvetković.

Pekić je kaznu počeo da izdržava u Sremskoj Mitrovici.

„Nakon bolesti pluća, prebačen je u kaznionu Niš, gde je bio sve do Dana Republike 1953, kada je bila najveća amnestija u socijalističkoj Jugoslaviji. Bilo je to posle Staljinove smrti i promenjenog političkog kursa i filozofije represije“,  objašnjava dr Cvetković.

Uslovi u zatvorima bili su nepodnošljivi.

„Spavali su na betonu, kao sardine. Smrtnost je bila velika, a samoubistva su bila česta“, dodaje autor izložbe.

„Moj otac je kao mladić od 18 godina sa svojim drugovima proživeo mučenje samo zato što je želeo slobodu, demokratiju i pravo da javno izrazi svoje mišljenje. Proveo je pet godina zatočen, izgubio je i zdravlje i oči, zaradio je tuberkulozu. To je bila uobičajena odmazda vlasti nad političkim suparnicima. Za politički vic kažnjavalo se robijom, bili ste prebijani zato što ste prodavali list „Demokratija“, ljudi su išli krišom u crkvu da bi se molili, krštavali i venčavali, pozorišne predstave su zabranjivali, a decu silili da potkazuju roditelje. To je bilo vreme kada se govorilo: „Uhapšeni ste u ime naroda“. A narod se ništa nije pitao“,kaže Aleksandra Pekić, ćerka Borislava Pekića.

Izvor i foto: Blic