Umesto zabranjene parade, u Studentskom parku u Beogradu gejevi održali „Piknik ponosa“!

Pošto je Parada ponosa zabranjena, grupa LGBT aktivista održala je danas "Pikinik ponosa" u beogradskom Studentskom parku. Evo šta jedan od učesnika Srećko Sekelić piše o tome na blogu B92:
"Svi znamo da je država sabrala sav svoj autoritet, počev od predsednika Republike, preko ministra policije, Svetog sinoda SPC-a, pa sve do gradonačelnika Palme, da bi zabranila gej paradu i sva povezana javna okupljanja u Beogradu. Svi znamo i da su vinovnici povezanih javnih okupljanja, u solidarnosti sa srpskim vlastima, odustali od svojih bogougodnih i moralnopodobnih akcija – kao što su kamenovanje policije u nadi da će time ubiti ponekog pedera (lezbejke slabo pominju). Na posletku, svi znamo i to da je par euforičnih grupa danas ipak pohapšeno u pokušaju da proslave odluku državnocrkvenih velikodostojnika. Međutim, malo ko zna da je samo jedna grupa danas uspela da održi pravi javni skup, a da je pritom ne napadnu ni državni službenici sa lisicama i pendrecima, ni paradržavni službenici sa bejzbolkama i kamenicama… Dragi moji, danas je ipak održan prajd u centru Beograda.

Oko dvadesetak lezbejki, gejeva i prijatelja iz Srbije i inostranstva okupilo se danas u 14h u Studentskom parku u centru Beograda i održalo javni LGBT događaj koji je mnogo prijatniji i zabavniji od nekakvog uličnog marša – bio je to Piknik ponosa! Doneli smo voće, domaće mafine, sendviče, pivo, seli na travu pokrivenu duginim zastavama i uživali u sunčanom danu. To je ustvari i krajnji cilj zabranjene Parade ponosa – da ljudi prihvate različite od sebe kao što prihvataju sebe same. Jedan od ciljeva Parade ponosa je da ljudi prihvate prisustvo LGBT osoba kao normalnu, svakodnevnu pojavu, a ne kao neobični događaj koji se dešava jednom godišnje. Zato smo mi krenuli obrnutim putem: umesto da čekamo da se ova prava osvoje uličnim marševima, mi smo se ponašali onako kako bismo se ponašali u bilo kom slobodnom gradu u Evropi ili Americi. Kao heterogena ali očigledno kvir skupina, sedeli smo na sred Studenskog parka sa simbolima LGBT pokreta, razgovarali o situaciji u srpskom društvu, gradskoj sceni, alternativnoj kulturi i prosto uživali u đakonijama koje smo poneli.
Nijedan policajac nam nije prišao, jer nismo izgledali kao oni nevaljali aktivisti koji marširaju oko vladinocrkvenih zgrada. Par grupa namrštenih mladića agresivnog hoda, zbunjeno su kružili oko nas u širokim krugovima, poput lešinara koji nisu sigurni da li je to što vide njihov plen i da li još uvek smeju da priđu. Sve smo ih fotografisali za ne daj bože. A i zašto bi nam iko prilazio, kada nismo radili ništa što građani inače ne rade.

To je ujedno i naravoučenije ove kratke priče. Gejevi i lezbejke rade isto što i strejteri. Oni i žele da rade sve isto što i strejteri – da slobodno sede u parku, da piju kafu u kafiću, rakiju u kafani, da gledaju film u bioskopu i odeću u butiku, da hodaju ulicom… Da ponosno hodaju ulicom. Zato parada ponosa treba da se događa svakog dana, na mikro nivou, u različitim oblicima, sa različitim učesnicima, dok sama ne prestane da bude borba već izraz ljudskih prava i građanskih sloboda.
Ništa neobično. Ništa strašno".

Izvor: B92