Vesna Radusinović: Ne očekujem ništa u Srbiji na kolenima!

"Ne postoji podela na srećne i nesrećne pisce, nego na srećne i nesrećne ljude" kaže između ostalog književnica Vesna Radusinović u novogodišnjem intervjuu za portal Opera17. Vesnu Radusinović mediji i šira publika po našem skromnom mišljenju nisu dovoljno upoznali. Zvuči kao nipodaštavanje, no nikako se ne radi o tome, nego o prostoj činjenici da je ova žena nedovoljno iskorišćeni dijamant našeg društva; duhovita, zanimljiva, inteligentna, uvek spremna na šalu, drugačija i svoja, no ipak u medijima je nećete videti često niti bilo kojim povodom. Svojim umećem, ova književnica niže uspehe u svom poslu, jedna je od najtiražnijih pisaca u Srbiji. Ukoliko vas put nanese u knjižaru, bacite pogled na njenih ruku delo, knjige: "Ona i Ona", "Prijateljice", "Muškarci Su Kao Čokolada", "Srbija Ubija". Imati zvanje pisca nosi sa sobom određene povlastice, a Vesnu Radusinović svrstava u slobodno možemo reći elitne redove. Voli svoj posao, neguje porodične vrednosti i ima svoje mišljenje o svakoj pojedinanoj temi koja opseda mozak svih građana naše zemlje, a u to ćete se uveriti i nakon ovog intervjua. Ova supruga, majka i čini nam se izuzetno pričljiva žena sumirala je svoje utiske i ekskluzivno za portal Opera-17.com odgovorila na nekoliko pitanja.
Poslednjih godina u Srbiji, književnici, preciznije, književnice, postaju pravi mali brend! Slažete li se sa tom konstatacijom i kako je objašnjavate?
"Moram da se složim sa vama, iako volim da debatujem, polemišem i da se ne slažem ni sa kim, jer me to zabavlja, kao sve ekstrovertne i radoznale osobe, jer je ipak očigledno da je mnogo žena koje se bave pisanjem ne samo smelo zašlo u zabran ovog lepog zanata, nego su ga već i osvojile i obojile emocijama, snagom i žestinom talenta. Intimno, ne dopada mi se podela na žensko i muško pismo, a kako provereno znam da imamo mnogo veće tiraže od kolega muškog pola, ispada da je njima jedina mana kada i napišu neki sjajan roman – što nisu žene – i tako dolazimo do očiglednog paradoksa. Žene su uspele da budu čitanije, zato što su senzibilnije, suptilnije i iskrenije. Sa njima se lakše poistovećuje široka čitalacka publika jer se, za razliku od mučkaraca, ne bave pametovanjem i misterijama, niti apstrakcijom, a i ne filozofiraju previše. One iskreno i jednostavno pripovedaju, savetuju, bez laži i prevare opisuju svoje srećne i lepe trenutke. One slave život i sve što on iznedri, tako da je svaka knjiga koja je nastala iz ženskog pera, bar meni, daleko zabavnija od teških tema i weltschmertza, čemu su muškarci skloni, a čega je, izgleda, svima dosta. To se vidi i po tiražima."
Šta vas je kao nekada mladu ženu nateralo da krenete u spisateljske vode?
"Ništa me nije nateralo. Imala sam već zavidnu novinarsku karijeru, uređivala sam ”Profil” i ”Damu”, radila i kao direktor marketinga oba magazina, sama sebi bila gazda, ali kako po prirodi mira nikad nemam, kako volim da radim više poslova odjednom i da se mešam u sve, počela sam, pored oba posla da pišem i neki feljton, a na nagovor Milomira Marića, moja sećanja na Sarajevo, vizuru rata iz kojeg sam pobegla sa jednogodišnjim sinom u naručju, da pišem sva sećanja na uspešne, slavne, bogate, ali i neke druge ljudi, godine i događaje koji su obeležili moj dotadašnji, prilično buran život. Tako je jednog dana, preturajući po mojim silnim pisanijima, Marić shvatio da sam ja zapravo pisac, a ne novinar i da bi bila prava šteta da se time i ne bavim, da mi to ne bude profesija. Smejala sam se tada, a i sada mi je smešno kada se setim svog ponosa i lupanja srca kada sam prvi put ispod svog imena na tv-u videla potpis s p i s a t e lj i c a. Ne volim taj izraz, više mi se sviđa pisac, jer ovo prvo zvuči kao da mi skupljamo neke spise koji su inače razbacani svuda, pa ih mi skupimo i ostavimo na jedno mesto."
Vidite li sebe u nekoj drugoj profesiji, a šta nikada ne biste mogli da radite?
"Bavila sam se raznim poslovima, ali najviše volim da pišem, ali to ne doživljavam kao posao, nego kao relaksaciju. Logično je da posle 10 bestselera imam retku privilegiju da ništa drugo i ne radim. To ne znači da se u budućnosti neću baviti nekim poslovima u kojima se još nisam oprobala, kao što ne znači ni da ću se po svaku cenu baviti poslovima koje, blago rečeno, prezirem. Ne bih ih sada baš publikovala, pošto se danas ljudi snalaze kako znaju i umeju da bi preživeli, pa se neko može naći i uvređen, a kako je post i kako ne želim nikoga da vređam, ćutaću. Ali, samo ovaj put!"
Da li ste pobornik teze da estrada i književnost idu zajedno? Na sreću ili na žalost?
"Ne znam zašto to ne pitate Gocu Tržan i Đorđa Balaševića, Dejana Cukića, Vesnu Zmijanac… Ne mogu sada tačno da se setim ko je sve iz estradne branše pisao knjige, ali je činjenica da su u svojoj profesiji svi oni kudikamo bolji, poznatiji i uspešniji od pretpostavljam, slučajnog izleta u književne vode. A ako ste mislili, a jeste, verovatno, na neke druge priče, od mene ih nećete čuti, ne zato što neću o tome da pričam, nego što nisam sigurna ko je ovde rob predrasuda. Uostalom, sve njih je razbila sjajnim romanom Jelena Bačic Alimpić, koja je mnogima objasnila kako se piše, a znamo da se profesionalno bavi estradom. To je još jedan dokaz da za talenat ne postoje granice i da ništa nije crno ili belo, te da ništa nije samo srećno ili tragično, da predrasude i postoje da bi se rušile. Nijanse su te koje određuju i odrađuju sve, a crno beli pogled na svet piscima nije svojstven."
Na šta ste najponosniji vezano za vaš rad u 2010. godini?
"Ove godine nisam objavila nijednu knjigu, no izašla mi je knjiga ”Srbija Ubija” i ”Grand Show Srbija”. ”Srbija Ubija”, koja je pisana i štampana davne 2004. godine, danas čitaju kao da je nova i napisana u ovoj kalendarskoj godini, što znači da se u Srbiji suštinski ništa nije ni promenilo. Nisam naročito srećna zbog te činjenice, jer vreme, kao što znamo, ne stoji, ali isto tako mislim da je štivo za jednokratnu upotrebu nešto čime se ne bih baš ponosila."
Da li nekada čitate svoje knjige i kojeg autora biste preporučili mladim ljudima?
"Čudno, ali kada predam knjige u štampu, ne čitam ih više, jer tu počinje neki njihov drugi život i ne bih da im smetam, niti da ih više ometam, a ko zna i koliko bih zamerki našla. Ipak mi je bolje da se ne nerviram oko nečega što ne mogu da promenim. Mladim ljudima bih preporučila da pročitaju sve ruske klasike, jer mislim da ko nije čitao Dostojevskog, kao da nije ni živeo. Mozda sam i pristrasna, jer mi je otac bio profesor svetske književnosti i bukvalno sam rasla uz Natašu Rostovu, zaljubljivala se uz Turgenevljevu Djemu, patila sa Anom Karenjinom, plesala u mislima sa Kiti Scerbacki…
I dan danas imam izraženu skolonost ka skupocenom krznu, dragom kamenju i nakitu, romantičnoj odeći… volim klasičnu muziku… Dakle, kao što se kuća zida od temelja, a posle se radi sve ostalo, rekla bih da su samo klasici temelj, a sve drugo, što dođe kasnije, to je već stvar afiniteta. Lično, ne ljubim pretereno patetične pisce, a ima ih za izvoz. Ne podnosim ni primenjenu američku literaturu tipa ”Moć Podsvesti” ili ”Kako Se Obogatiti”! Mislim da ti stupidni priručnici ne zaslužuju ni da se štampaju, ali svaka roba svoga kupca nađe. Od naših pisaca, zna se: Andrić, Crnjanski, Meša Selimović, pa onda sto mesta ide prazno, da bi se spisak nastavio. Od savremenika jedini, neponovljivi, sjajni, vrcavi Momo Kapor, čije su knjige otišle u kosmos i koje će biti svedočanstvo vremena kada ni nas, kao njega sada, fizicki ne bude bilo. Iako ja verujem u večnost."
Šta je po vašem mišljenju najporaznije u zemlji Srbiji, šta prvo mora da se menja?
"Ovde je sve toliko poražavajuce i ponižavajuće da je gradacije nemoguće i praviti. Od sistema vrednosti, poimanja morala, od politike do ekonomije, znate i sami da je sve poražavajuće. Znate, priče da smo nebeski narod su nas dovele do toga da postanemo žestoki gubitnici u svim ratovima u kojima nismo učestvovali, a kako je počelo, još će se i obistiniti ono proročanstvo da ćemo svi pod jednu šljivu stati. Kako je moguće da niko, ama baš niko neće da živi sa nama. Normalni bi se ljudi zapitali da li je nešto sa njima wrong, kada od njih svi beže. Politika je ovde šansa za one koji ne znaju ništa drugo da rade, najlakši način da se obogatite i da vas pritom ne samo ne strpaju u zatvor, nego vas jos slave i pišu vam panegirike. I imate situaciju da jedni lopovi smenjuju druge lopove. Mislili smo da je Milošević diktator, a štampa je čak u njegovo vreme bila otvorenija, mediji demokratičniji, sve ste mogli da napišete, kažete bez straha da ćete biti kaznjeni ili šikanirani, hapšeni. Sada, iz ove vizure, vidim da je Milošević bio mila majka, a znamo svi i kako smo živeli za vreme njegove vladavine, a kako danas. Znam da ću naići verovatno na zgražavanje javnosti, ali me to ne zanima. Imam pravo na mišljenje, a baš lepo da negde mogu i javno da ga iznesem."
Koliko je isplativo baviti se pisanjem, da li pored satisfakcije dobijate još nešto što vas hrabri da nastavite dalje?
"Ne doživljavam svoju profesiju kao nešto što bi trebalo da mi daje satisfakciju, jer bih onda radila nešto mnogo unosnije. Najjčešće od velikih očekivanja dobijete samo velika razočarenja. Ali, ovo ipak nije ni mučenički posao da bi me nesto hrabrilo da nastavim. Mislim, nije da ne razumem pitanje, nego sam naglašeno alergična na patetiku. Gajim vrlo pasioniran prezir prema njoj, jer volim čiste misli, čiste reči i osećanja. Ne očekujem ništa u zemlji posrnulih vrednosti, u Srbiji na kolenima, koja nikada nije bila siromašnija i divim se ljudima koji i dalje kupuju knjige, jer je to danas luksuz. Moj sin je student druge godine Ekonomskog fakulteta, muž novinar i vrlo tolerantna osoba, koja stoički podnosi sve moje hirove, i stvarne junake moje nestvarne literature. Kad malo bolje razmislim, imam vremena za prijatelje, hobije i zabave, radim ono što volim i bilo bi ružno da kažem da sam nezadovoljna svojim životom, jer nisam."
Da li srećni i ljudi koji imaju sve mogu da iskažu emocije u pisanju ili je potrebna doza ironije, nesreće, tuge da bi se napisalo vrhunsko delo?
"Auuuuuuh….kakvo pitanje! Nisam nažalost Dostojevski, niti mislim da sam napisala neko vrhunsko delo, da bih vam sa sigurnošću mogla odgovoriti. Moje su knjige više slike, krokiji, portret vremena u kojem smo živeli i živimo. Šta znaci doza ironije, nesreće,tuge, sreće… Nije to kolač ili neko egzotično jelo u koji ćete staviti od svega po malo. Ne postoji podela na srećne i nesrećne pisce, nego na srećne i nesrećne ljude. A kada smo kod pisanja, talenat je sve. To ne može niko ni da vam da, pokloni, niti pak, da vam uzme. Usput, ko god sebe počne da dozivljava ozbiljno, a bavi se ovim poslom, treba da se dobrano zamisli nad sobom. Po mom skromnom mišljenju, jedino je samoironija vrhunac literature, jer ko ne ume da se ruga sebi prosto nekako ne sme ni drugima, a ako se zaista razgolitite pred čitaocima i bar jednom ih osvojite iskrenošću desice vam se to i svaki naredni put. Bar je tako bilo u mom slučaju. Stalno me pitaju da li je ”Druga Žena” moj život, da li su ”Prijateljice” moj život. Jesu, sve su one zaista moj život, kako drugačije da verujem i sebi, a kamoli čitaocima."
Šta da očekujemo od Vesne u 2011. godini? Možda neki reality?
"Mene su zvali do sada u sve moguće reality show programe na našem medijskom nebu, ali zaista to nije moja šolja čaja i ne bih rekla da sam vam ikada dala povoda da me smestite u neki reality."
Kako provodite novogodišnje praznike?
"Meni je svaki dan Nova godina i praznik, jer slavim život svakodnevno, od jutra do mraka, i ove situacije u kojoj se formalno smenjuju godine ignorišem."
Koja osećanja, misli, sećanja vas vežu za detinjstvo tokom praznika?
"Nemam sećanja na njih, potisnula sam ih negde.Ne želim ni da se sećam. Moji su roditelji razvedeni od moje 3. godine i tada sam najčešće pakovala kofere na jednu ili drugu stranu."
Da li kupujete novogodišnje poklone svojoj porodici i prijateljima i da li ih dobijete?
"Preko cele godine poklone i kupujem i dobijam, ali ne upadam u groznicu novogodišnje kupovine, a i sva ta histerija mi zaista deluje samo kao teška i hipomanična odbrana od stvarnosti."
Da li negujete tradiciju da u ponoć poželite novogodišnju želju?
"Ne, nikada to ne radim za novogodišnju noć, ali zato ne propuštam na Bogojavljensku noć, kada smo već kod tradicije."
Šta bi Vesna Radusinović poželela čitaocima portala Opera-17 u 2011. godini
"Zdravlje, sreću, ljubav, blagostanje, mir, spokoj… Da oprostite svima ponešto u novoj godini, a sebi… sebi oprostite sve… Sve vaše zablude i nemire."

Izvor: „Opera17.hr“