Vladimir Mandić: Neku bitku moraš da izgubiš da bi na kraju dobio rat

Iako u poslednje vreme zbog brojnih obaveza ređe posećuje gradske klubove i događaje, uspešni sportista i preduzetnik Vladimir Mandić i dalje je glavna meta brojnih pripadnica lepšeg pola. Harizma i spontanost kojima zrači magnet su za mnoge dame, mahom iz javnog života, koje ne uspevaju da odole šarmu tridesetčetvorogodišnjeg Hercegovca, a ovakav status doneo mu je i titulu zavodnika. Zbog izrazite želje za slobodom, proslavljeni rukometaš kaže da ga nije lako zadržati, a upravo to navodi kao jedan od glavnih razloga za razvod od bivše supruge Jelene, sa kojom ima sedmogodišnju kćerku Sašu. Rečenicom „Nikad ne reci nikad“ Vladimir za „Hello!“ odgovara na pitanja o pomirenju sa bivšom životnom saputnicom, otkriva koje osobine je kćerka nasledila od oca i komentariše svoj angažman u politici, u koju je „uplovio“ pre četiri godine. U poslednje vreme, u medijima se govori o njegovoj navodnoj poteri za Monikom Beluči u Trebinju, a na početku razgovora harizmatični Mostarac kroz osmeh komentariše ove navode.

Da li ste uspeli da u Trebinju sretnete Moniku Beluči?
– Niti sam jurio Moniku po Trebinju, niti sam radio bilo šta od onoga što se pisalo u novinama. Iz jednog mog intervjua, u kome sam rekao da je Monika za mene najlepša glumica i da bih, naravno, kao svaki Mostarac, voleo da je upoznam, iz konteksta je izvučeno nešto nebulozno. U Bosni sam bio poslovno i nisam ni išao u Trebinje.

Važite za jednog od najvećih zavodnika na domaćoj javnoj sceni. Koliko vam prija ta titula?
– Kada sam bio mlađi, to mi je imponovalo, ali sada kada imam 34 godine, kćerku koja ima sedam godina i bavim se ozbiljnim poslovima, to mi ni najmanje ne prija. Ta titula, koju i ne smatram titulom, u drugi plan stavlja sve one prave titule, i sportske, i privatne, i poslovne, koje sam u životu stekao radom i trudom. Voleo bih da mi se to više ne pripisuje. Trudim se da promenim tu sliku o sebi, ali mi baš ne ide. Izgleda da sam upao u živo blato u koje sve dublje tonem.

Koliko je nekada teško biti u vašoj koži?
– Uvek sam bio preambiciozan i vodio sam se mišlju da mogu da postignem sve što zamislim. Sebi zadajem mnogo ciljeva i obaveza, zbog čega sam prezauzet i zbog toga trpe i moja porodica i moja kćerka, kao i ja lično, a uz sve to volim da izađem i da se opustim sa društvom, a to sve nekada nije moguće postići. Ljudi vide samo da izlazim u novinama, da vozim dobar automobil i da se provodim u gradu, a niko ne vidi onaj deo mog života u kome sve to nastaje. Uvek mislim da mogu i moram da postignem više. To je moja narav, takav sam rođen i koliko god da mi je u prethodnom periodu bilo teško, zaboravljam taj deo i idem dalje, ka novim izazovima i ciljevima. Nema osvrtanja.

Kako podnosite poraze?
– Sport me je naučio da trpim poraze, ali i da narednog puta dam više od sebe da ga ponovo ne doživim. Tako i u privatnom životu, naučio sam da gubim, ali sledeći put uradim sve da ne izgubim. Neko pametan je rekao da neku bitku moraš da izgubiš da bi na kraju dobio rat.

Ostatak teksta možete pročitati OVDE.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content