Žarko Jokanović: Iako su me upozoravali da se „manem ćorava posla“, u svom romanu nisam poštedeo političare!

Žarko Jokanović rođen je 7. maja 1967. godine u Užicu, gde je odrastao sa majkom Slobodankom i bakom Jelom Ðurđić. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu. Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao dečak igrao je u filmu „Užička republika“, gde je zapamćen po čuvenoj replici: „Čiko, je l’ sav ovaj lebac tvoj?“ Jedno vreme aktivno se bavio politikom. Radio je kao scenarista u više TV-projekata: Oralno doba, Zvezde pevaju za njih, Večera kod Laneta i drugim, a autor je i scenarija za TV-serije među kojima su: Džet set, Tajna narandžaste kuće, Mileusnići i Scene na sceni. Napisao je nekoliko drama, od kojih su neke i izvođene u pozorištima širom Srbije: Zgazi me, Kokoške, Igra istine, Čija je moja koža? i dr. Poznat je i po kolumnama u listovima „On“, „Glas“, „Objektiv“, „Blic“, „Politika“ i dr.
Autor je prve i zasada jedine monografije o velikom srpskom scenaristi Siniši Paviću: Siniša Pavić, s. r., Beograd 2009. Oženjen je glumicom Milicom Milšom. Imaju sina Antonija.
Roman „Krugovi moći“ nastao je po scenariju, koji ste napisali za televizijsku seriju. Zašto serija nije ekranizovana? Da li je kod Vaših saradnika prevladao strah od reakcije političara, tajkuna ili verujete da je reč o tzv. autocenzuri?
„Scenario je nastao 2004. godine i u redakciji igranog programa jedne televizije ocenjen je kao jedan od najboljih tekstova koji su dobili, visokog, BBC-jevskog nivoa. Košutnjak film je otkupio scenario, ali nikada nije došlo do snimanja serije, jer je autocenzura nekih ljudi na televiziji bila jača od cenzure. Snimanje ove serije nisu zabranili političari, nego neke male, sitne duše, zabrinute za svoje fotelje – oni koji razmišljaju u stilu ‘šta ako se neko prepozna’. Međutim, ja i dalje verujem da će serija biti kad tad snimljena i da će neke druge televizije pokazati hrabrost i civilizacijski napredak, jer je reč o univerzalnoj i svevremenoj priči o politici i pozadini moći, koja može da bude aktuelna u bilo kojoj evropskoj zemlji, sada i uvek. Zato sam scenario pretočio u roman „Krugovi moći“, koji će uskoro doživeti i svoje četvrto izdanje – uz sjajne komentare onih koji su ga pročitali. Na tome sam zahvalan gospodinu Dejanu Papiću i izdavačkom preduzeću ‘Laguna’ koji su imali hrabrosti da objave ‘Krugove moći’.“
Provokativna, satirična tema uvek izaziva pažnju, pogotovo ako je pretočena u sjajno delo. Da li ste očekivali ovako dobre reakcije čitalačke publike?
„Onog trenutka kada sam ja bio zadovoljan onim što sam napisao, pažljivo brušeći svaku rečenicu, svaku reč i svako slovo – znao sam da sam napravio dobru stvar. Ali, nisam ni slutio da će roman naići na tako divne i iskrene komentare svih koji su ga poročitali, na tako širok odjek i uspeh. U to su me uverile i brojne promocije po Srbiji, u prepunim salama, uz salve aplauza. Svi odreda su mi rekli da su ga pročitali u dahu, a neki su me obavestili da su ga, u kratkom vremenskom periodu, pročitali i po drugi put.
Veliki kompliment mi je i što su mi se javljaji ljudi iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije, da me pitaju da li sam u nekim ličnostima opisao neke njihovce ministre, političare i tajkune, za koje ja i ne znam da postoje. To mi je bio jasan signal da sam napravio univerzalnu priču o mehanizmima vlasti, koji, bar na ovim našim prostorima, funkcionišu istovetno. Istovremeno, veliki kompliment mi je i to što su svi rekli da su se slatko smejali dok su čitali „Krugove moći“, ali je na kraju ostao ukus gorčine i duboka zapitanost o onome što nam se dešava, o ljudima koji kroje naše sudbine. To mi je i bio cilj.“

Budući da ste dugo bili politički aktivni, da li ste deo svojih saznanja preneli i u  roman?
„Ono to je najkarikaturalnije i najneverovatnije u „Krugovima moći“ – zaista se i dešavalo iza političkih kulisa i normalnom čoveku deluje nemoguće. Ipak, u „Krugovima moći“ napisao sam i neke stvari koje su, u trenutku samog pisanja, delovale nemoguće i neverovatno. Kasnije su se te stvari istinski i desile. Kao da se život odvijao doslovce po scenariju onoga što sam napisao. Ali, najveći deo onoga što sam napisao nije se desilo… Za sada… Na žalost, tek će se desiti… I gorko ćemo patiti zbog toga…“
Da li ste imali (eventualno) bojazan od reakcije ličnosti, koje čitaoci mogu da prepoznaju u Vašem romanu?
„Ne. Ja se ne bojim malih miševa koji glume džinove. Svaki čitalac u preko 60 likova, koliko ima u romanu, prepoznao je nekog drugog. I to je zanimljivo. Još zanimljivije je da su političari, ministri i visoki državni funkcioneri u likovima iz „Krugova moći“ redovno prepoznavali svoje političke protivnike i stranačke dušmane – a nikada sebe. Doduše, ako je neko i prepoznao sebe – bar je bio dovoljno pametan da to javno ne kaže, jer ovaj roman je, pre svega, galerija nakaznih likova i hohštaplera, ljudskih kreatura, lopova, mafijaša i nikogovića, koji su postali neko i nešto. Mada, u romanu ima i tri pozitivna lika. I sva tri su žene. Dve tetke i jedna čistačica. I sudbine te tri žene su ono zbog čega, čitajući „Krugove moći“, pored salvi smeha – poteknu i suze.“
Poređenje Vašeg dela, iz ugla reditelja Juga Radivojevića, da su se u Vašem delu ‘susreli Nušić, Domanović i Sterija’ je veliki kompliment, o čemu ste i govorili… no, budući da je delo satira sa elementima trilera, bazirano na našoj svakodnevici, da li je nakon objavljivanja romana došlo do reakcije ljudi iz sveta politike, medija, crkve? Konkretno, da li ste dobijali pretnje?
„Nikoga nisam poštedeo, svi su dobili prema zaslugama: predsednik i premijer, ministri i njihove porodice, stranački funkcioneri, moćni šefovi kabineta, tajne službe, stranke, mafija, tajkuni, strani izaslanici, mediji, korumpirano pravosuđe, sindikalne vođe, marketinški stručnjaci, popovi, prevaranti, makroi, ubice… Poređenje sa Nušićem, Sterijom i Domanovićem prija, jer, paradoskalno je, ali danas u vreme kad demokratija, kako čujemo na vestima – cveta, opasnije je pisati satiru nego u vreme pomenutih srpskih velikana. Inače, niko mi nije pretio zbog onoga što sam napisao, ali su me mnogi ‘dobronamerno’ upozoravali ‘da se manem ćorava posla’, jer bi moglo svašta da mi se desi – opasna su ovo vremena.“
Ko su, zapravo, lažne patriote, evropejci i moralisti na našoj javnoj sceni?
„Lažni evropejci, lažne patriote i lažni moralisti su oni koje svakodnevno gledamo u vestima i koji nam se u ovo predizborno vreme zlokobno keze sa bilborda, uprkos svim fotošopovima koje su prošli (mada zlo nije moguće fotošopovati – ono uvek ispliva na površinu, ma koliko površina bila privlačna). Oni su podjednako raspoređeni i u vlasti i u opoziciji. U ‘Krugovima moći’ opisani su ti mehanizmi vlasti – spletke, pohlepe, afere, mržnja, podmetanja, ucene, izdaja, špijunaža, seks – uz veliki broj šokantnih i neverovatnih obrta. Nova srpska čuda tranzicije i evropejstva, prožeta lažnim patriotizmom i sveopštim grabežom izabranih – razarajući su kancer srpskog društva. Od tog kancera oboleli su čestiti građani – koji često ne shvataju da je lek protiv te pošasti u njima samima.“
Bili ste oštri, prilično, u svojim kolumnama u dnevnom listu „Politika“… i potom, cenzurisani. Kako vidite stanje na našoj medijskoj sceni?
„Nema više kolumni u Politici. Posle pokušaja da me cenzurišu, na šta nisam pristao, zabranili su moju poslednju kolumnu koju sam im poslao, uprkos tome što su moje kolumne bile izuzetno čitane, sa najvećim brojem komentara. Zabrana se desila 9. marta prošle godine – tačno na dvadesetu godišnjicu devetomartovskih demonstracija, na kojima sam i sam učestvovao i govorio, boreći se za medijske slobode. Podsetio sam na to Glavnog i odgovornog urednika Politike jednim SMS-om, ali nikada mi nije odgovorio na poruku, mada sam očekivao da hoće, jer ‘nije srpski ćutati’. Jedno je sasvim izvesno – nema gore neslobode od lažne demokratije. Srećom, postoji Blic, pa ponekad nešto kod njih napišem. Oni bar ne prepravljaju moje rečenice i nemaju nameru da menjaju moje misli i stavove, pišući svoje tekstove u mojima. Srećom postoje i Fejsbuk i Tviter, gde slobodno pišem sve što mislim. Vidim da su se neke novine, poslednjih dana osmelile da i to prenesu.
A što se tiče stanja u našoj zemlji, ono se može sažeti u jedan moj tvit: Marsovci, molim vas požurite. Jako je bitno da stignete pre Đurđevdana.
Šta očekujete od predstojećih izbora? Naveli ste zanimljivo zapažanje – što više izbora, to manje izbora.
„Ne očekujem ništa. Od mućaka nema zdrave hrane! Jedna tetka u ‘Krugovima moći’ kaže: ‘Je l’ ćemo opet da glasamo za našu budućnost? Pa, ovde ne postoji razlika u stepenu grozote vlasti i opozicije…’. Ja bih samo mogao da dodam: Kakva predizborna šekspirovska dilema: Kazniti lopove i nagraditi budale ili nagraditi lopove i kazniti budale?“
Srbijom, kako tvrdite u romanu, vlada desetak, petnaestak ljudi. Da li biste se usudili da ih raskrinkate, ukoliko biste imali dokaze za, eventualnu, zloupotrebu položaja?
„O, da… Sa zadovoljstvom i na opštu radost… Inače, u Srbiji ne nedostaju dokazi – nego muda. To je suština političke, pravosudne i ukupne društvene degeneracije.“
Kakvo je Vaše političko opredeljenje?
„Na internetu postoji tekst poilitičke orijentacije. Odgovorite na nekoliko grupa pitanja iz raznih oblasti, koji određuju vaše mesto u političkom koordinativnom sistemu. Postoje 4 opcije: levi liberal, levi konzervativac, desni liberal i desni konzervativac. Ja sam na sredini polja levi liberal – što bi u prevodu značilo da sam umereni levičar i umereni liberal. Pošto tu imate i prikaz koje su svetske istorijske ličnosti u kom delu koordinativnog sistema – za mene se ispostavilo da se skoro poklapam sa koordinatama koje je imao Mahatma Gandi. Tako sam i empirijski potvrdio ono što sam inače i znao o sebi i svojim stavovima. Mislim da su civilizacijski poredak, budućnost, progres, humano društvo, moralni principi i pravda, upravo vezani za ovu opciju – za liberalne levičare ili leve liberale (kako god). Ideali, hrabrost, odlučnost, pacifizam, mudrost – rezultat. Zato, levi liberali mogu biti motor takve vizije čovečanstva. Čovek i dostojanstveni ljudski životi – iznad svega.“
Kakva je Srbija danas? Ima li izlaza iz ekonomskog, moralnog, duhovnog … posrnuća , nade za povratak pravih vrednosti?
„Taman pomislim da je izlaz u neizlazu na izbore, kad se u minut do dvanaest pojavi kandidatkinja za predsednika sa sloganom: Nova metla najbolje čisti. I zaista političku scenu treba očistiti… S obzirom da je kandidatkinja jedan od najcenjenijih i najpriznatijih stručnjaka, svetski uspešan neurohirurg i profesorka Univerziteta – Dana Grujičić, pomislim da ipak ima šanse. Koliko vidim – ona je jedino muško među kandidatima. Dobro je što ponovo glavu dižu hrabri, uspešni,nekorumpirani, moralni, humani i pravedni, koji se ne povlače pred ološem, bagrom, lopovima, mafijom i tajkunima svih vrsta i političkih boja. Mislim da je u tome jedina šansa – da takvi ljudi izađu iz mišijih rupa u koje su ih saterali bahati i na sve spremni, da čestiti podignu glave i da hohštaplere lepo oteraju tamo gde im je i mesto. Voleo bih da sam u pravu i da im profesorka održi dobru lekciju.“
Zašto ste se povukli iz politike i da li imate nameru da se, ukoliko procenite da jeto dobar potez, vratite?
„Povukao sam se u trenutku kada sam mogao da biram šta želim da postanem. Bio sam šef centra za komunikaciju DOS-a pre, za vreme i posle 5. oktobra. Ali, stvari su krenule tokom od koga mi se okretala drob u želudcu. Nisam želeo da budem deo sveopšte otimačine i lopovluka pod plaštom demokratije i revolucije, deo priče o upadima sa kalašnjikovima u državne firme, deo izopačenja onoga u šta smo verovali. To je u potpunoj suprotnosti mojoj ličnosti, celom mom biću. Tako sam vaspitan, takva je cela moja porodica, od koje imam neizmernu podršku. Bolje je biti ništa – nego biti kriminalac. Što se povratka tiče – nikad se ne zna. Gledala je Srbija i Otpisane, ali i Povratak otpisanih.“
Vidite li povezanost između krugova moćnika i estradne scene u Srbiji?
„Politika je sve više estrada – a estrada sve više politika.“

Autor: Nataša Odalović