Zdravko Čolić: Moja supruga se ne bavi mojom karijerom

Zdravko Čolić, koji je nedavno objavio album "Kad pogledaš me preko ramena“, priprema veliku koncertnu turneju, koju će početi u rodnom gradu Sarajevu. I danas se seća 1978. godine, imao je 28 godina kada je pevao svoje prvo Koševo. Kiša se prolomila stadionom, pa iako je bio spreman da plati i "Pink Flojdovu“ tehničku opremu da se svirka nastavi, Englezi su bili neumoljivi i koncert je prekinut. Vreme je sada novo i ovakvi problemi nisu više mogući. Zdravko je jedino oprezan s datumom održavanja koncerta. "Pre tri godine planirao sam koncert na Koševu, ali su termini bili zauzeti. Ove godine mi je velika želja da turneju počnem iz Sarajeva i s Koševa, pa još analiziramo koje je najbolje vreme za koncert. Siguran sam da će se on održati krajem jula, u vrijeme Sarajevo Film Festivala", najavljuje Čola. Da li je na aktuelnom albumu, na kome se i autorski potvrđuje, pomirio vlastiti i ukus publike? "Mislim da se trebaš predstaviti kao autor, ako već imaš ideje. Naročito ako osetiš nedostatak kvalitetnih pesama. I ranije sam to činio na svojim albumima. Danas je vrlo teško kupiti pesme kao nekada na tržištu. Kroz karijeru sam imao mnogo saradnika, ali ne mogu uvek da sarađujem sa istim ljudima. Popularnu muziku ne treba previše komplikovati. Ja sam za jednostavne pesme koje treba da imaju dobru produkcijsku priču i tekst. Nešto od toga će se zaboraviti, a nešto će ostati, kao fragment vremena. Ja volim vesele pesme. Prva koju sam pevao u životu bila je brza – "Kiseljak, kiseljak, svaki momak veseljak…“ i u Trebinju sam je dedi redovno pevao u krilu. Ne samo njemu, već i gostima koji su mu dolazili. Mislim da je mnogo teže napraviti dobru veselu numeru nego, na primer, baladu, iako sam ih mnogo otpevao u karijeri. Na prošlom izdanju imao sam četiri balade, i nekako kroz te preglamurozne pesme se izgubi ta pop nit. Slušam svoj novi album, što mi se inače retko dešava, kompozicije su jednostavne, tekstovi takođe, produkcija, koju su radili Vojo Aralica i Nikša Bratoš, jeste dobra. Svaka pesma je hitljiva i može se skinuti nakon nekoliko slušanja. Voleo bih da ovakav princip nastavim, a da neku narednu ploču radim u drugom žanru. Želja mi je već duže vremena da snimim neke lepe melodije u drugačijim aranžmanima, neke sevdalinke, arije…", priča Zdravko za "Dnevni avaz".

O svojim saradnicima ima samo reči hvale. "Sa Batom Kovačem, koji se malo povukao i manje radi nove stvari, voleo bih ponovo da uradim jednu veliku ariju. Inače, sa svim svojim saradnicima imam odličnu komunikaciju. Voleo bih da od njih budem iznenađen s jednom dobrom pesmom, aranžmanom, idejom. Bajaga mi je 1983. godine dao dve pesme ‘Afriku’ i ‘Tvoje oči’. Želeo sam i treću ‘Kad hodaš’, koju je otpevao Bora u ‘Ribljoj čorbi’. To im je jedna od najboljih balada. Nažalost, nisam mogao da uzemem sve tri pesme, jer bi to značilo da bih morao da izbacim dva kompozitora, koji su moji saradnici. Da sam uzeo "Kad hodaš" i otpevao je, bila bi veća i bolja, jer meni više leži nego Bori", smatra Čolić. Poslednjih godina mnogi umetnici se bave politikom. Da li je Čoli ikada nuđeno da se priključi nekoj političkoj partiji? "Svoje političke stavove već ranije sam jasno iskristalisao, tako da mene niko nikada nije zvao ni u jednu stranku niti bi kome na pamet palo da to uradi. Agitacije u tom smislu vešto sam izbegavao, kao i nastupe pod određenim stranačkim zastavama. Nastupi na trgovima koje plaća grad su nešto drugo, ja ne mogu da znam iz koje je političke partije, na primer, neki gradonačelnik", kaže pevač. Da vrati vreme, da li bi korigirovao nešto u svom životu? "Ne bi to bile velike promene. Možda bih ulagao u nekretnine ili bih se bavio nekim biznisom, što je sasvim moguće uz ovu slobodnu profesiju pevanja ili komponovanja. Sigurno ne bih radio neke poslove direktora udruženja. U umetničkom delu neke bih stvari pametnije vodio, ali ne bih menjao princip rada. Mislim da ne bih bio stipsa i čovek koji se zamera raji", kaže Čola.

Nikada se ne fotografiše sa porodicom. "Užasavam se onih sedenja i poziranja, kao idemo da se spremimo pa da se slikamo, to mi je malo malograđanski, moram priznati. Ostalo mi je to iz detinjstva, nikad to nisam voleo. Ja sam opet drugo, to je moj posao", objašnjava Zdravko. "U poslednje vreme često me pitaju da li bih mogao da učestvujem u nekom rijalitiju. Nije razlog novac, niti to što će te neko videti kako se presvlačiš, već zato što neki delovi tvog života moraju biti samo tvoji, lični. Za mene je to rezultat kućnog vaspitanja i nekako mi sve izlazi van okvira urbanog ako baš svašta pričaš na televiziji i opšte u sredstvima javnog informisanja. Tokom ovakvih karijera, koje su vrlo velike i duge, svašta smo doživljavali; od euforičnih obožavateljki, nekih seksualnih druženja, prvih ljubavnih iskustava… Nekad i ja kažem više nego što treba iz razloga što ljudi znaju mnogo toga iz perioda moje mladosti, pa im je to na neki način i simpatično, ali ipak o sebi mogu da govorim na jedan pristojan način. Mislim da je veoma važno da čovek zadrži pristojnost", kaže muzička legenda.

"Žena koja je uz tebe duže vremena, na neki način se prilagođava tebi, kao što se i ti prilagođavaš njoj. To je jedna uzajamna priča. Bez obzira na to što je otac donosio novac u kuću, moja majka je vodila glavnu reč, te je oblikovala i mene i brata i oca, ali i sebe. To znamo sada, kada je više nema. Mislim da žena u kući treba da vodi glavnu reč, muškarci se, ipak, bolje ponašaju van kuće. Oni koji u zrelijim godinama dobiju decu, kao ja, na primer, na neki način su tolerantniji, važno je da priča funkcioniše. Sve ima svoje prednosti i mane, slatko je uživati u zrelijim godinama u igri sa svojom decom, odgovorniji si, ali mislim da je praktičnije kad se mlad oženiš i imaš decu kasnije koja su s tobom prijatelji. Ponekad mi je žao što moje ćerke nisu malo starije, ali to je sudbina i o tome ne treba pričati", priča Zdravko. A koju pesmu on najradije naručuje u kafani? "Najčešće slušam onu ‘Kradem ti se u večeri, u večeri pod pendžere“. Volim sevdalinke, starogradske, tamburaške, one ravničarske, cigansko-mađarske…" Čola je u braku s Aleksandrom, profesorkom geografije, sa kojom ima dve ćerke Unu i Laru. Devojčice su veoma muzikalne, mlađa ima više intonacije i ritma, ali je i starija Una veoma talentovana za muziku. "Sandra i ja se znamo od 1989. godine, a upoznali smo se sasvim slučajno u Brelima. Viđali smo se u Beogradu, ona je iz Osijeka došla ovde da studira. Ne bavi se mojom karijerom, nema potrebe za tim. Dužnost muškarca je da obezbedi sve svojoj porodici, bez obzira na to radi li žena ili ne", smatra Čolić.

Izvor: “Dnevni avaz”