Frano Lasić: Voleo bih da se zaljubim u Beograđanku!

Glumac Frano Lasić često dolazi u Beograd, mada je poslednjih godina najviše angažovan u Hrvatskoj na snimanju telenovela. Kad je u srpskoj prestonici, uvek nađe vremena ne samo da se vidi sa prijateljima, već i da se posveti nekim od svojih ljubavi, kao što su jedrenje ili skijanje, za koje se uveliko sprema. Na početku razgovora, reče nam da će sa svojom decom najverovatnije i Novu godinu dočekati u nekom od poznatih skijaških centara.
Često posećujete Beograd?
„Tako je. Malo, malo, pa eto mene. Dolazim ovde da radim, da se vidim sa društvom, a bude uvek i lepih žurkica.“
Da li je, možda, neka nova ljubav razlog vašeg dolaska?
„Nije nova ljubav, ali zašto da ne?! Bilo bi lepo da se dogodi… Ovaj put sam najviše došao zbog snimanja jednog italijanskog filma u produkciji „Film 87″, koji govori o vremenu Crvenih brigada, Alda Mora… Igram sudiju.“
I, kako sudite?
„Strogo, ali pravedno (smeh)! Uloga je mala, ali kad već volim da dođem u Beograd, onda gledam da spojim lepo s korisnim, da vidim svoje prijatelje koji žive ovde, a i da završim nešto poslovno.“
Gde najviše boravite u poslednje vreme?
„U svoj Dubrovnik retko odem, mada su mi tamo majka i sestra. Čini mi se da sam najviše bio u Splitu, jer sam godinu dana snimao neku TV seriju. Suprugu mi je igrala Branka Pujić, zbog toga i ona mesecima nije bila u Beogradu. Interesantno je da njenog ljubavnika igra Dragan Gaga Jovanović, njen suprug. Našu kćerku u igra divna devojka Anja Alač, kćerka koleginice Vesne Čipčić.“
Bez Beograđana ne možete ni u Splitu?
„Šta ću, tako je. Lepo smo se proveli na snimanju. Tokom leta sam obilazio ostrva u srednjem Jadranu, Hvar, Brač, Vis, Lastovo, od kraja aprila, pa sve do 1. septembra.“
Krstarili ste?
„Da, ali brodom svog prijatelja. Najbolji je. Imao sam i ja brod, ali to je ogromna muka, obaveza i veliki troškovi. Imam sreću da su tu prijatelji koji imaju jedrilice, pa onda s njima često plovim. Malo lovimo ribice, malo sviramo gitaru, pijuckamo domaće vino i baš nam bude lepo.“
A gde ste zimi, volite li skijanje?
„Kako da ne?! Skijam godinama. Uvek kažem sve u svoje vreme, zima bez snega mi je nezamisliva, a leti, ponavljam – more, društvo, jedrenje. Skijam od desete godine, i išao sam svuda, na Jahorinu, Kopaonik, Sloveniju, Sljeme iznad Zagreba, pa Austriju, Italiju…“
Koja kola vozite?
„Ne vozim. Mene drugi voze – kolima, avionima, kamionima… Uvek, osim kad je motor u pitanju. To vozim isključivo ja, po šumama, brdima i dolinama. U suštini mnogo se bavim sportom, igram tenis, ronim, jedrim…“
Kažete da niste često u Dubrovniku? Zašto?
„Ne mogu da stignem. Jurim posao, znate kakva je kriza, mora da se radi, a posla sve manje. Slobodnjak sam već 35 godina i ako ne jurite okolo, ne pojavljujete se gde treba, ništa od ponuda. To je velika borba. Da sam svojvremeno ostao u Americi, verovatno bi sve bilo drugačije.“
Zašto niste?
„Vukla me kuća… To je tako. Ali ne kajem se. Mada da sam ostao tamo, danas sigurno ne bih morao ovoliko da jurcam. Živimo u teškim vremenima. Računi stižu svakog meseca, porodica traži svoje, i niko vas ne pita imate li posao. Vreme je ružno i tužno. Jedino nam ostaje da se nadamo da će biti bolje.“

Izvor: Novosti