Bio je tako nežan… Supruga najpoznatijeg srpskog novinara prisetila se godina provedenih s Lauševićem

Žarko Laušević i Vesna Radusinović zajedno odrastali

Vest o smrti legendarnog glumca Žarka Lauševića duboko je potresla sve one koji su ga voleli i cenili, kako kroz njegov rad na filmu i u pozorištu, tako i kroz njegovu ličnost van scene. Njegov odlazak ostavio je prazninu u srcima mnogih, a posebno onih koji su imali privilegiju da ga poznaju i dele s njim uspomene iz mladosti. Jedna od njih je i književnica Vesna Radusinović, koja se sa tugom priseća detinjstva provedenog uz Žarka.

Žarko Laušević i Vesna Radusinović – sećanje na nezaboravno detinjstvo

– Kad god se pojaviš u kadru svi nestanu! Ne vide se, ne čuju se. Oduvaš ih. Smrt ne postoji i ništa sem večnosti ne broji – napisala je Vesna na Instagramu, izražavajući svoje divljenje prema Lauševićevom neprolaznom talentu.

Vidno potresena, književnica je tada za Kurir evocirala uspomene na godine koje su proveli zajedno.

Antonio Ahel Ata images

– To je bilo jako davno. Žarko je bio moj prvi komšija na Cetinju. Odrasli smo u istom dvorištu. On i njegov brat su uvek bili zaštitnički raspoloženi prema nama koji smo bili nekoliko godina mlađi…

– Uvek sam bila inicijatorka vešte i lake zarade, pa sam Žarka nagovorila da postane Oliver Mlakar, ja da budem Helga Vlahović, a baba je pristala da njen novi kišobran bude bubanj za pitanja. I tako smo pravili TV kviz u dvorištu – setila se Vesna i nastavlja:

Antonio Ahel ATA images

– Sve je bilo idilično dok nismo shvatili da se od znanja nešto i nećemo ovajditi. Tada smo prodali na pijaci i breskve i cveće, i za zarađeni novac kupili košarkašku loptu. Inače, ulazak na kviz bio je dozvoljen celom komšiluku u Ivan Begovoj ulici na Cetinju, u kojoj smo odrasli Žarko i ja. Žarko je znao da uzme bakinu varjaču i najavljivao bi Sofiju Loren, Rakel Velč, Elizabet Tejlor, dok bi se sankama spuštali snežnom stazom od vatrogasnog doma sa vrha ulice – prietila se tada Vesna tih bezbrižnih dana.

– Nije to trajalo dugo, samo nekoliko razreda osnovne škole. Ja sam se odselila sa Cetinja. Kviz u dvorištu bio je i naš prvi zarađeni novac. Ulazak kod Olivera i Helge koštao je 20 i 50 para. Najmlađi su plaćali manje, a školarci malo više. Deca iz ulice su rado davala novac, a mi smo im zauzvrat kupovali lopte, Mikijeve zabavnike i slatkiše.

STEVAN PEŠIĆ

– Znate, to su bile sedamdesete. U godinama koje su usledile, mala cetinjska trupa bila je veoma ponosna na njega. Zdravo i lepo detinjstvo smo imali. On je fantastično crtao, savršeno kuvao, pamtim ga kao veoma nežnog i stidljivog dečaka. Postao je princ, car, kralj glume – rekla je Vesna sa setom u glasu.

Danas, ostaju sećanja na dečaka iz Cetinja koji je osvajao srca svojom tišinom, talentom i harizmom. Ostaje njegova umetnost, njegove reči, njegova magija na sceni i van nje. U vremenu koje dolazi, njegovi likovi nastaviće da žive, baš kao što će i uspomene onih koji su ga voleli ostati zauvek urezane u njihovim dušama.