Bez krova nad glavom: Teški dani Olivere Balašević, porodica s bebom na ulici
Kratka ispovest Olivere Balašević tera na suze
Olivera Balašević je nedavno dospela u središte interesovanja javnosti zbog objave romana “Planeta dvorište”, kojim je dokazala da, pored brojnih drugih talenata, poseduje i onaj koji je potreban za vešto igranje rečima, po kom je njen suprug Đorđe prepoznatljiv. Na stranicama spomenute knjige, Olivera je otkrila da je, kao beba, sa majkom i bratom “stanovala” nekoliko dana na klupi ispred novosadske Gradske kuće.
Pročitajte: Nakon Đoletove smrti više ništa nije isto – O Oliveri Balašević danas svi pričaju evo i zašto
View this post on Instagram
– Kada su me uputili u Maticu srpsku kako bih dobila dozvolu za štampu bila sam tako ponosna. Predala sam tekst i izašla sa mislima: “Bože, sada su svi pod istim krovom, sa mnogo značajnijim piscima, odnosno njihovim junacima. Tamo je moja teta-Anuška, čika-Kači, Đusika i Ivica, a najpre moja mama i brat.” Pre svega zbog one klupe, koje se ne sećam, ali su mi o njoj pričali – izjavila je na promociji Balaševićeva, kako prenosi “Hello“.
– Mislim da bi mama bila ponosna da je mogla da vidi tu bebu iz njenog naručja koja je savladala onih nekoliko stepenika na ulazu u Gradsku kuću, a onda i nešto više njih do ove sale, gde uživam u toploj atmosferi i dobrodošlici. Bila bi presrećna što su mi pružili priliku da ispričam nešto o našem životu – dodala je spisateljica koja je svojevremeno bila jugoslovenska reprezentativka u gimnastici i nesuđena učesnica “Olimpijskih igara” u Moskvi 1980. godine.
Pročitajte: Vremeplov – Pogledajte kako su izgledali Đorđe i Olivera Balašević na početku njihove ljubavi (foto)
View this post on Instagram
Na kraju konferencije, Olivera je podelila dirljivu anegdotu o tome kako ju je majka naučila da “pomera planine”, aludirajući na planinu od uglja koju su zajedno “pomerile” ispred kuće jednog sugrađanina ne bi li zaradile nešto novca.
View this post on Instagram
– Tog dana savladala sam jednu od najvrednijih lekcija – kako najteže životne izazove pretvarati u igru. Ovo je knjiga o mojoj majci, kojoj sam neizmerno zahvalna što me je naučila da pobeđujem. Ne posvećujem je onoj hrabroj, ponosnoj, tvrdoglavoj i požrtvovanoj ženi, već grubo ošišanoj devojčici na stepeniku teretnog vagona prispelog 1946. na stanicu “Zrenjanin”, gologlavoj Crvenkapi pred špalirom vukova prerušenih u putnike na peronu – vaspitačice, vršnjake i sve ostale. Jer, ona je i Simona i Petra. I Jovana i Jelena. Ona je ja – zaključila je Olivera, navodeći imena svojih ćerki i unuka.
