Anita Mančić: U filmu “Smrt čoveka na Balkanu” smo radili za nula dinara!

Posle svetskih, domaćih i regionalnih festivala, na kojima je pokupila čak 19 nagrada, a ušla je i u trku za nominacije za nagrade Evropske filmske akademije, crna komedija “Smrt čoveka na Balkanu” Miroslava Momčilovića premijerno je stigla i pred našu bioskopsku publiku.
“Privukla me je priča filma, sama ideja da se kroz jednu takvu situaciju kao što je nečija smrt pokaže naš današnji mentalitet, i to na tako duhovit način, koji se retko viđa. Momčilović je toliko darovit pisac, duh kojim barata je fantastičan. Jer, umeti da ono što te najviše muči, i što najgore misliš o sebi i svom narodu, predstaviš sa duhovite strane i da ismeješ, ravno je majstorstvu. Nije moja uloga bogzna kako značajna u tom filmu, niti smo imali novca, svi smo radili za nula dinara, ali činjenica da se tako dobra ekipa glumaca skupila oko takvog teksta najviše govori o filmu”, kaže glumica Anita Mančić, koja je za likove u filmovima “Smrt čoveka na Balkanu” i “Praktični vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem” ove godine na Filmskim susretima u Nišu dobila Povelju srpske sekcije FIPRESCI za najbolje ženske uloge.
Da li možete da napravite distancu i da film u kome igrate gledate kao publika?
“‘Smrt čoveka na Balkanu’ prvi put sam videla na festivalu u Motovunu, zajedno sa publikom, i prvi put mi se u životu zaista desilo da gledam film, a da nemam utisak da učestvujem u njemu”, zdravo sam se smejala, i moram priznati da sam uživala. Obično imam problem da sebe gledam, uvek sam nenormalno samokritična, ali ovog puta nisam imala utisak da prisustvujem filmu u kome igram, i zato ga od srca preporučujem gledaocima, a preporučila bih ga i da nisam u njemu dve sekunde.
Šta je ono što publika u inostranstvu prepoznaje u Momčilovićevoj priči, i našoj tragikomediji koju živimo?
“Mogu samo da pretpostavim – verovatno taj naš duh koji je njima očigledno još uvek egzotičan. Ali priča poseduje i ono što je izvan lokalnog mentaliteta, a što su ljudske karakteristike. Gde god da se dešava, mislim da je neka njena suština u odbijanju realnosti, zbog čega su se mnogi čak i u inostranstvu prepoznali u ovoj priči, a da možda nikada nisu ni bili u sličnoj situaciji.”
S druge strane, koliko je teško stalno živeti tu komediju apsurda?
“Bilo bi lepo da je komedija apsurda, bojim se da je mnogo više crna. Mislim da vrlo često dolazimo u situaciju kad kažemo – da se ovo desi na filmu, bilo bi preterano. A nama se u životu već takve stvari dešavaju, da čak ni film ne može da ih isprati. I ova priča o tome kako čovek umire na Balkanu, koliko god mračno izgledala u naličju, kao ideja krenula je od istinitog događaja. Ne baš u potpunosti, ali to su ti momenti u životu koji su toliko neverovatni, da ne možeš čak ni u film da ih staviš.”
Gde sve treba tražiti razloge zbog čega je naš mentalitet tako egzotičan?
“Bojim se da nemamo dovoljno prostora da pričamo o toj našoj borbi sa realnošću. Dobro je što imamo duha, i što na taj način prevazilazimo ono najstrašnije i najmračnije, jer je tačno da “ono što te ne ubije, može da te očeliči”. Kod nas je to što “ne može da nas ubije” transponovano u smeh. Prepuni smo raznih viceva koji su bolni, i to je dobro, jer kad bi realnost shvatili na pravi način, mislim da bi svi imali psihosomatske poremećaje. Živimo nenormalan život, i ta naša duhovitost je najbolja odbrana od toga. Čovek se navikne na dobro, i misli da mu samo dobro pripada, a kad se nađe u groznim okolnostima u kakvim mi živimo, jedino mu preostaje da mu duh koji ima niko ne ubije.”

U filmu, ali i u životu, vidimo da ni smrt ovde više nije svetinja. Jesmo li kao ljudi izgubili dušu?
“Ne verujem. Ali uspavali smo se, to je očigledno, i to su, zapravo, prvi znaci teške nacionalne depresije – ljudi gledaju serije koje im se serviraju na raznim televizijama, gledaju neke bolje živote, na nekom boljem mestu, u neko bolje vreme, zato što je u tim serijama poenta da pravda pobeđuje, i tako pokušavaju da opstanu. Život im prolazi čekajući pravdu, a oko njih je onoliko nepravde, ali oni više nemaju snage za neku borbu, niti iko više veruje da u realnom životu pravda može da pobedi. Moram priznati da je meni žao ovog naroda, iako se kaže – kakav narod, takva vlast, i obrnuto, kakva vlast, takav narod. I to je, verovatno, i tačno.”
Da li bi se nešto značajno i suštinski promenilo ako bi se ljudi “probudili”?
“Ponekad optužujem i sebe, i sve nas što živimo ovakav život, a svesna sam da s druge strane stoji neko ko je uvek jači od tebe. Ruke su ti vezane, čak i onda kada su ti oči otvorene, i možda je i pametnije biti uspavan. Jer, onda kad se probudiš i misliš da bi nešto mogao da uradiš, onda shvatiš da gde god se okreneš, imaš ogroman zid. Ispred sebe – moćnici su napravili prave barikade, da čak ako jednu i preskočiš, već ćeš kod druge stati ili se umoriti, zato što nemaš nikakvu moć. Niko ovde više nema nikakvog uticaja, osim moćnika. Zato i ovo što govorim, nema nikakvog smisla. Ako bih mogla uličnim jezikom da se izrazim, i kad bih “pljunula” na koga god hoću, i rekla što god hoću, niko to ne bi proveravao, nikog se to ne bi ticalo, ništa se ne bi promenilo.”
Publika će vas uskoro premijerno videti i u velikom regionalnom projektu “Odisej”, po tekstu Gorana Stefanovskog, u režiji Aleksandra Popovskog. Koga ili šta čeka vaša Penelopa?
“Moja Penelopa intimno ne čeka Odiseja, nego pravdu, jer onog trenutka kad se on vrati, ne desi se onaj famozni zagrljaj kome se teži – niti se Odisej vrati svojoj ženi, niti ga je ona sačekala, i posle dvadeset godina, oni se posvađaju. Priča Gorana Stefanovskog, zapravo, govori o nostalgiji, a “Odisej” je napravljen kao koprodukcija Teatra “Ulises” na Brionima, gde je letos imao vrlo uspešnu premijeru, Teatra “Gavela” u Zagrebu, gde smo prošle nedelje takođe doživeli uspeh, SNG iz Maribora, Teatra na navigatorot iz Skoplja, Ateljea 212, Sterijinog pozorja i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, gde ćemo imati premijeru 22, 23. i 24. novembra.”
Kako objašnjavate svoju profesiju?
“Mnogi misle da biti glumac znači naučiti tekst i stati na scenu ili pred kamere. Ali ako četiri godine studiram Fakultet dramskih umetnosti da bih naučila tekst, onda bih sebe mogla da prozovem retardiranom osobom, što nisam. Zato sigurno neću dozvoliti, posle dvadeset godina rada, a trudila sam se da samo kvalitetom, profesionalnošću i kolegijalnošću dođem na pozicije koje imam, da me iko naziva neradnikom i razmaženom. To neće moći nijedan upravnik, nijedan sekretarijat za kulturu, bilo koji gradonačelnik, predsednik države, a ni Sveti Petar da dođe. Za takve stvari spremna sam da se borim, i ne plašim se nikoga. Niko mi neće dirnuti u ono što je moj cilj u životu – da legnem u krevet i spavam kao beba, jer sam svoj posao uradila pošteno. Nikakvim lažima i političkim ambicijama niko neće moći da baci senku na moj život i na moj rad.”

Izvor: Novosti