Balaševiću, ubuduće snimaj mjuzikle!

Zašto je Đorđe Balašević snimio ovaj film? Sam se u jednom intervjuu pre par nedelja našalio da je to uradio „kako bi konačno dodelio ulogu svojoj prosečno talentovanoj kćerki Jovani“. Nakon odgledanog filma „Kao rani mraz“ moram reći da Jovana u svakom slučaju nije najtanja karika ovog dela. Dapače, njena gluma je na momente prilično dobra i najveći problem joj je očigledno bio konzistentno pridržavanje rumunskog akcenta jer Jovana na momente priča sa čistim savremenim „novosadsko-salajačkim“ naglaskom, na momente sa ciganskim akcentom iz viceva i tek mestimično sa stvarnim „srpsko-rumunskim“, što je verujem bio cilj.

Odlične role u filmu imaju Mustafa Nadarević i Radoje Čupić. Ostali su prosek ili ispod njega a Rade Šerbedžija u jednom od svojih bleđih izdanja. Olivera Balašević – simpatična. Da pored sporedne uloge u odjavnom rolu filma ne potpisuje još i šminku, kostime i produkciju, reklo bi se da je „našla meru“. Ovako se uklopila u urbane legende i stereotipe o sebi.

Ono što filmu vrišteći nedostaje je profesionalna režija koju Balašević kao pesnik i čovek bez zanatskog umeća na tom polju – jednostavno nije umeo da uradi kako treba. Fotografija je odlična, i muzika, naravno, stim što je Balaševićev opus i talenat na ovom polju nedovoljno istaknut. U tom svetlu – 160 minuta koliko film traje, zaista se čini kao večnost. Mlak i sporadični aplauz publike ispratio je kraj filma (projekcija u zgradi NIS-a u Novom Sadu od 5. maja).

Pored nekoliko „materijalnih grešaka“ (poput pominjanja „banovine“ u periodu filma koji se dešava 1914. godine u osvit Velikog rata iako je ta forma teritorijalne organizacije došla na red tek u novoj državi i to 1929. godine) i nekoliko izraza i poštapalica („jebozovna“) koje su proizvod druge polovine 20.veka, ono što najviše para oči gledaoca i što je izazvalo najburnije komentare i podsmeh publike svakako je pojavljivanje reklama za aktuelne kompanije u jednom istorijskom filmu. Tako smo u enterijeru prodavnice i iznad kapije na jednoj kući videli reklame „Generali osiguranja“ (nije pisalo doduše Delta, ali je ipak bilo jako smešno) a na fasadi jedne druge kuće natpis „Prva metalska banka“ sa sve vitezom, zaštitnim znakom savremene „Metals Banke“. Sasvim je sigurno da ni jedna ni druga kompanija nisu postojale u Austrougarskoj.

Kao što nije bio u upotrebi ni saksofon (svira ga Andrija sedeći na drvetu u leto 1914.), koji iako izumljen 1840. godine, u naše krajeve stiže tek ’20. godina prošlog veka, zajedno sa džezom. Ako se prisetimo džeza i pesme „Yes, we have no bananas“ u Čankovoj seriji „Sva ta ravnica“, očigledno postoji nekakva opsesija ovdašnjih „autora“ da u Vojvodinu „uvezu“ džez 15 godina ranije nego što joj se zaista desio.

Ako se uporedi sa Smokijevim („Jesen stiže dunjo moja“) i Čankovim („Sva ta ravnica“) sočinjenijima na slične teme – „Kao rani mraz“ je nešto bolji. Ovde bar nema Halloween rituala sa izdubljenim bundevama i svećama kao kod Samardžića ili dorćolskih naglasaka iz serije „Sva ta ravnica“. Ali, isto tako – film je daleko ispod nivoa jednog „Čaruge“, na primer, koji obrađuje isti istorijski period i slične teme.

Ako i dalje namerava da se bavi filmom Balašević i njegova produkcijska kuća „Salajka“ bi trebalo da snimaju mjuzikle! Mamma mia, here I go again…

Autor: “Svet”