Brat Novaka Đokovića bio je veći talenat od njega, ali ga je jedna stvar sprečila da uspe
Brat Novaka Đokovića bio je veći teniski talenat od njega
Porodica Đoković jedna je od onih koja bi u svakom pogledu mogla da bude uzor u svemu i svima. Iako je Novak stekao planetarnu slavu, lako je moglo da se desi da proslavi još jedan Đoković.
Ata images
Đorđe, mlađi brat Novaka Đokovića, kako je njihov otac Srđan nedavno izjavio, bio je veći talenat od Noleta, a i sam Đole je ranije govorio o tome.
– Nisam tenis zavoleo zbog Novaka, već što bi moji roditelji rekli, još dok sam bio u kolicima, a onda kada sam prohodao su mi dali reket u ruke. Još kao mali sam udarao lopticu o stepenice ili u zid. Tenis je stvarno moja prva emocija, toliko mi je dao u životu i to nikada neću zaboraviti. Zahvaljujući tenisu danas imam sve. Naravno, Novakov uspeh je samo pomogao svemu tome da ja razvijem takmičarsku emociju prema tenisu. Jeste bilo teško i izazovno, ne mogu da kažem da sam do te neke 16. godine imao neki pritisak.
Instagram printscreen
– Uživao sam u svemu tome, u pažnji, uspesima i porazima, jer sam se borio za sebe. Nisam nikada pritisak gledao iz perspektive da je nešto moram da uradim, da bi opravdao prezime Đoković ili to što dolazim iz jedne takve porodice, već sam gledao to kao podsticaj da razvijem sebe i postanem neka svoja ličnost – rekao je brat Novaka Đokovića, pa dodao:
– Talent je nešto što ljudi sagledavaju iz više aspekata. Ono što ja mislim, u odnosu na Novaka, meni je nekako sve dolazilo sa lakoćom. Od trenutka kada sam prvi put uzeo reket, mene više niko nije morao da uči tenis, ja sam se srodio sa tim reketom. Ne samo u tenisu, već i u drugim stvarima u životu, imam tu sreću da uvek pronađem put do uspeha ili izlaska iz neke teške situacije – otkrio je Đole.
Brat Novaka Đokovića sa 11 godina napustio roditeljski dom
Đorđe Đoković je sa jedanaest godina primljen na Akademiju Nikole Pilića, gde je bio najmlađi polaznik.
– Bilo mi je jako teško što sam se odvojio od roditelja i morao da se prilagođavam nekom novom okruženju. Imao sam sreće što je moj stariji brat Marko bio tu u samom početku mog dolaska. Akademija je bila puna momaka i devojaka iz bivše Jugoslavije. Nikola Pilić mi je bio zvezda vodilja u mom odrastanju, ne samo na terenu, nego i van njega. To mi je jedan od najlepših i najvažnijih momenata u životu.
Đorđe se profesionalnim tenisom bavio do 19. godine, a onda je odlučio da se povuče.
– U periodu između 11. i 15. godine sam imao puno uspeha, veliki broj odigranih mečeva i dosta pobede. Kasnije su krenuli neki manji pehovi, rupture mišića, zbog kojih je svaki povratak na teren bio je težak i izazovan. Tri godine pre nego što sam prestao da se bavim tenisom, nakon svih tih povreda i vraćanja, počeo sam da sumnjam u sebe. Nije mi bilo posle lako na terenu, posebno da se izborim sa samim sobom. To je taj pritisak koji sam nabio sam sebi, da moram da pobedim svaki meč i da odem dalje. Mislio sam da ako sa 18. godina nisam među prvih 200 na svetu, da je to katastrofa. Međutim, to nema nikakvog smisla, jer danas imamo neke tenisere koji tek posle koledža počinju da prave rezultate. Tako da, imam puno lepih i ružnih momenata, ali mislim da sam uspeo da izvučem pouku.
Teška povreda prekinula teniski san
Đorđe je otkrio da je pre nego što se povukao imao veoma tešku povredu.
– Imao sam jaku tešku povredu kolenu. Udario sam kolenom o zid. Bio sam u Pragu u bolnici, gde sam od nekoliko lekara dobio loše komentare, da više neću moći da se bavim profesionalnim sportom. Posle su došli i drugi komentari, gde mi je rečeno da postoji određeni period oporavka, ali da će moći sve to da se stabilizuje. Međutim, u tim trenucima, meni je svašta prolazilo kroz glavu. Razmišljao sam da li još jednom mogu da se vratim na teren, da se oporavljam od povrede i opet da krećem iz početka. To mi je bilo jako teško. Tada sam odlučio da želim da radim nešto drugo. Zahvalan sam sebi na toj odluci, što sam se povukao iz tenisa na vreme i oprobao se u nečemu drugom, presrećan sam gde me je život odveo – rekao je za K1 Đorđe.
Iako su se sva tri brata Đoković bavila tenisom, jedan na drugog nikada nisu gledali kao na rivala, naprotiv, on im je davao motivaciju za uspeh..
– Na njega sam u životu uvek bio samo ponosan i nikada ga nisam gledao kao rivala. Žudeo sam da postignem ono što je on uradio, ali uvek sam verovao da mogu bolje i više od njega. Sreća što nisam ostao u tenisu duže, jer bi morao da prestanem da mislim tako, zato što je on osvojio sve što se može osvojiti i u karijeri i u godini tokom najboljih sezona. Tenis sada igram, uglavnom kada me Marko natera. U tim trenucima dok igramo, osećam se jako emotivno, jer mi je na terenu predivno. Ipak, sutradan se probudim sa bolovima i grčevima, i tada shvatim da je profesionalni sport nešto izvan mog domena – dodaje Đole i naglašava da su ih roditelji vaspitali da poštuju jedni druge, a ne da budu zavidni.
