Jelisaveta Karađorđević mecena romske operske pevačice

Posle nedavne premijere predstave "Karmen" u Narodnom pozorištu publici se poklonila debitantkinja Nataša Tasić-Knežević, čiji je lirski sopran obojio lik Fraskite. Ujutru su novine, umesto očekivane muzičke kritike, objavile priču kako je u Beogradskoj operi prvi put nastupila jedna Romkinja. A toj ženi divnog glasa je na putu ka uspehu najviše pomogla kneginja Jelisaveta Karađorđević koja je finansirala celokupno školovanje ove pevačice i njena putovanja na međunarodna takmičenja. Nataša je odrasla na Bežaniji, pored majke i dve sestre. Kao devojčice tri sestre pevale su u horu crkve svetog Georgija. Samo je Nataša ostala verna muzici i pevanju: jedna sestra se posvetila novinarstvu, druga ekonomiji. Mada, taj talenat je mogao da se utopi u ravnodušnost svakodnevice, a njen raskošni sopran odjekivao bi jedino pod svodovima Bežanijske crkve. Jer, završila je saobraćajnu školu “Petar Drapšin”, aviosmer, pa se upisala na Saobraćajni fakultet i dogurala do četvrte godine. Kad priča o svom detinjstvu na Ledinama, naselju na obodu Zemuna, majku opisuje kao heroja, razmišljajući naglas kakve je i kolike žrtve morala podneti da bi iškolovala sve tri ćerke i uvela ih u život.

U tom njenom sentimentalnom putovanju otac se ne spominje. „Pevanje sam ozbiljnije počela da učim tek sa devetnaest godina, kada sam se upisala u muzičku školu ‘Stanković’. Imala sam sreću da uđem u klasu profesorke Olgice Milošević. Mada, i danas mi se čini da mi je pevanje u crkvenom horu više značilo nego muzička škola. Jer, tu sam naučila da pevam srcem“, kaže Nataša za „Ilustrovanu politiku“. Muzika mnogima bude tek “hobi znanje”, samo retki požele da se usavršavaju na fakultetu, a i odatle tek po neko uspe da se otisne u svet prave umetnosti. Nekima u tome pomaže talenat, a nekima proviđenje. Nataši se posrećilo i jedno i drugo. Dogodilo se da je radila organizaciju predstave “Bahanal” u Centru za kulturnu dekontaminaciju, kod Borke Pavićević. Bila je u sali i, uverena da je sama, zapevala. „Odjednom, začuo se pljesak. Presekla sam se, okrenula se, i ugledala Jovana Ćirilova i Zorana Jovanovića, osnivača prvog romskog teatra na Balkanu, u Starom Slankamenu. Ne sećam se koju sam ariju pevala, a njih dvojica počnu da navaljuju da nastavim i da dovršim pesmu. Upoznali smo se, da bi me nakon toga mesecima opsedali predlogom da s njima otputujem u Pariz, na Dane romske kulture. Da pevam, naravno. Danas nekome to može da bude čudno, ali ja sam se stidela sama da pevam pred publikom! Ipak, na nagovor majke i sestara, koje su kao glavni adut potegle činjenicu da možda nikad neću ići u Pariz, popustila sam“, seća se Nataša.

U Parizu je pevala našu duhovnu muziku: procenila je da je sigurnije ako nastupa s onim što zna najbolje. Njenom koncertu je prisustvovala i Ana Kotevska, supruga ambasadora Srbije, koja je, inače, ugledni muzikolog. „Bila je šokirana. A onda mi je imperativno naložila da se vratim u Beograd i da se posvetim školovanju glasa. Bila sam skeptik: četvrta godina fakulteta, na korak do diplome… Ni da odem na Akademiju, niti da ne odem. Tu moju dilemu je raspršila i ‘presudila’ – kneginja Jelisaveta“, objašnjava Nataša. Po povratku iz Pariza, povodom uspešnog gostovanja naših romskih umetnika, u Beogradu je organizovana pres konferencija. A ona ju je ukrasila otpevavši “Tebe pojem”, Stevana Mokranjca. „Jovan Ćirilov mi nije rekao ko će biti prisutan, a doveo je kneginju Jelisavetu, Dragana Babića i Zorana Hristića. Nisam ih poznavala: videla sam samo jednu divnu ženu da plače, očigledno uzbuđena pesmom. I u tim trenucima, nas dve smo bile jedno, ona i ja. Dugo smo razgovarale posle mog nastupa, a i dalje nisam znala s kim pričam. Tek kad nas je Jovan Ćirilov zvanično upoznao, prestravila sam se! Kroz glavu mi je sevnulo hiljadu pitanja: od onog naivnog – kako da je oslovljavam, do ozbiljnog – da nisam nešto neodmereno ‘lupila’?“, priča Nataša.

Iako je to sakrila čak i od najbližih prijatelja, kneginja Jelisaveta je postala mecena talentovane pevačice. Prijateljica i mecena. „Zakasnila sam s upisom na Fakultet muzičke umetnosti, pa sam se upisala na Akademiju lepih umetnosti. Školarina je bila nepodnošljivo velika, i ko zna šta bi bilo da tu nije priskočila kneginja Jelisaveta. Ne umem da iskažem zahvalnost toj predivnoj ženi. Upisala sam se u klasu profesorke Jasne Šajnović, koja me je stalno podržavala i bodrila da istrajem. Na postdiplomskim studijama usavršavam se kod profesorke Katarine Jovanović… Zamislite, ona je došla za direktorku Opere onog dana kada sam ja debitovala!“, veselo će Nataša koja je udata za pijanistu Sašu, koji je magistrirao je na FMU, a onda je, ne sluteći, bio profesor klavira svojoj budućoj supruzi. “Sada sam joj i korepetitor, trkač do prodavnice, perač sudova, kafe-kuvarica, momak za sve“, priča uz smeh Saša i dodaje: “A tek kad se porodi, zna se šta me čeka“. Tridesetsedmogodišnja Nataša je debitovala u petom mesecu trudnoće. Pevaće do aprila, nije zaposlena u Beogradskoj operi, a opredelila se da predaje muziku u Ubu. Saša radi u Baletskoj školi u Pančevu, a stanuju u iznajmljenoj garsonjeri. Ta teskoba ne sprečava ih da budu srećni, i posvećeni poslu koji vole. Nataša pominje da će pre porođaja morati da skokne do Pećke patrijaršije, kako bi održala obećanje koje je još 1997. godine dala igumaniji da će jednom doći na “prolećno spremanje”. I da im ponovo peva našu duhovnu muziku. Nastaviće dok može da nastupa u kabaretskoj predstavi “To su bili dani” sa Nebojšom Dugalićem, Borisom Pingovićem i Ninom Ćosić. U šali se razmatralo da li će, kad dođe kolevka, iz tesne garsonjere morati pijanino, ili… „Pre bismo izbacili šporet!“, kažu uglas Nataša i Saša.

Izvor: “Ilustrovana politika”

Foto: “Ilustrovana politika”