Nikola Karabatić: Mnogi su zbog mene navijali za francusku reprezentaciju

Dok provodi prijatne trenutke na Jadranu Nikola Karabatić kaže da nije mogao ni da sanja da će ga ljudi u Hrvatskoj prihvatiti s toliko pažnje i simpatija. S četiri godine mlađim bratom Lukom i prijateljima zabavljao se u Trogiru, Splitu, Primoštenu, Dubrovniku… a odlazeći na kupanje i večernje izlaske, priznaje da nakon puno godina uživa u dugačkom godišnjem odmoru. “Ne sećam se kad sam poslednji put bio tako dugo slobodan. Kad sam igrao u Nemačkoj, letnje pauze su bile daleko kraće, pa bih leta provodio na pripremama. Sada uživam na odmoru”, kaže 26-godišnji Karabatić i dodaje: “U Francuskoj se najviše družim s ragbistima i odbojkašima, a ovde s fudbalerima. Da, upoznao sam i Blanku Vlašić. Uvek mi je zanimljivo razgovarati s drugim sportašima, imamo puno zajedničkih tema", otkriva rukometaš za "Jutarnji list", pomalo iznenađen što ga svi doživljavaju kao zvezdu: “Drago mi je zbog toga, iako se tome nisam nadao. Ljudi su stvarno sjajni, otvoreni, dragi, prilaze mi gde god se pojavim. Najčešće traže autogram ili zajedničku fotografiju. Kad sam bio ovde pre sedam godina, nitko me nije poznavao, a sada mi dogodi da me ljudi zaustavljaju i kad ujutru trčim jer žele da porazgovaraju. Mnogi su mi reklu da su zbog mene navijali za francusku reprezentaciju”, kaže Karabatić, koji je rodom iz Nišu, odakle mu je majka. Otac Branko bio je rukometaš, koji je karijeru počeo u Trogiru, a završio u Francuskoj. “U Francusku sam došao kao dete i tamo sam počeo s rukometom, a moja se karijera vrlo brzo razvijala. Moram reći da sam ponosan na svoje poreklo, na korene s očeve i srpske s mamine strane. Ali, isto tako, Francuska je moja domovina. Igram za reprezentaciju države u kojoj živim i koja me prihvatila kao svoga. Nikada nisam ljude cenio po tome odakle dolaze ili koje su boje kože nego po tome kakvi su. Zato želim da tako i mene tretiraju. Stvarno sam jako mlad došao do svih važnih trofeja. Dok nisam to ostvario, igrao sam pod većim pritiskom nego danas. Sada sam puno opušteniji, iako želim da i dalje osvajam prva mesta. Ipak, neke stvari su se promenile. Vratio sam se u Francusku jer sam želeo da budem bliže svojoj porodici. Otac se borio i pobedio opaku bolest, a u tim trenucima najvažnije mi je bilo da svi budemo zajedno".

Izvor: “Jutarnji list”