Danilo Ikodinović: Moja porodica je moje utočište

Danilu Ikodinoviću, uspešnom vaterpolo reprezentativcu, život se promenio iz korena. Godinu dana nakon teške saobraćajne nesreće Danilo u intervjuu za "Blic", kaže da je prošao i lepe i teške trenutke, a ta iskustva su ga dovela do toga da sada živi, kako kaže, možda čak i kvalitetnije. Nedavno je postao direktor Vaterpolo kluba Vojvodina i taj ga posao potpuno ispunjava, iako nekada oduzima i više od dvanaest sati rada dnevno. Kada nije u direktorskoj fotelji, Daču u životu najviše raduju srećni trenuci sa porodicom – suprugom Natašom Bekvalac, ćerkama Hanom i Andreom, te objašnjava da bi život bez njih bio prazan…Dača za “Blic” otkriva da je prezadovoljan što je pre mesec i po dana postao direktor VK Vojvodina. “Došao sam na mesto direktora 1. avgusta, tako da se još uvek uigravam. Ali, mislim da brzo učim. Iako je veoma teško biti direktor, psihički naravno, rad mi izuzetno prija. Došao sam, verovatno, u najgore moguće vreme na mesto sa kog prvenstveno treba obezbediti novac za normalno funkcionisanje kluba. Na sve strane samo slušam kako je velika kriza i besparica. Ali, ja sam prezadovoljan i ne sumnjam da ću ostvariti ono što sam naumio”, kaže Dača u intervjuu za "Blic" i dodaje: “Moj prvi cilj je da svi ljudi koji rade u klubu, a to su treneri, igrači i rukovodstvo, počnu da platu dobijaju na vreme. One nisu velike, ali nisu ni za potcenjivanje. Smatram da samo zadovoljni ljudi mogu da daju svoj maksimum. Posle toga bih voleo, ukoliko finansije to dozvole, da kroz nekoliko godina budemo konkurentni Partizanu koji je za sada neprikosnoven”, kaže Dača naglašavajući da je posao kojim se bavi vrlo zahtevan. “Kao što sam pomenuo, ovaj posao je težak pre svega psihički, ali ni fizički nije jednostavan. Obično ustajem oko pola sedam, nekada i ranije i od tada počinje moje radno vreme, koje ponekada traje i do deset sati uveče. Dešava se da nekada ne stignem ni da nešto pojedem. Osim obezbeđivanja novca, moj posao je i koordinacija sa trenerima svih selekcija, nabavka opreme za igrače, trenere, funkcionere, rešavanje raznoraznih sitnih i krupnih problema, sastanci… Prihvatio sam veliku odgovornost. Ali, ja to volim, od odgovornosti nisam nikada bežao, štaviše, uvek sam joj išao u susret!"

Da je u životu veliki borac, Dača je dokazao kada se prošle godine, posle teške saobraćajne nesreće kada se cela nacija molila za njegovo ozdravljenje, borio i izborio za svoj život. Oporavak i dalje traje, ali Dača ne dozvoljava da ga to sputa u životu. Kaže da živi jedan normalna život, te da je veoma srećan…” S obzirom na to da je prošlo tek godinu dana od košmara kroz koji sam prošao, mogu reći da se sjajno osećam. I ruka je sve bolje, počinje lagano da se budi. Videćemo, treba puno strpljenja, rada i optimizma. Bilo je svakojakih trenutaka u poslednjih godinu dana, i dobrih i loših. Ovo kroz šta sam prošao i još uvek delimično prolazim ne bih nikome poželeo. Ali, kad pomislim šta je sve moglo biti i da me je samo dragi Bog spasao najgoreg, veoma sam srećan i živim jedan sasvim normalan život. U nekim suštinskim segmentima možda i kvalitetniji nego ranije “, priča Dača i dodaje da gaočekuje još hirurških intervencija. “Očekuju me još najmanje dve operacije, ali to prihvatam kao deo svakodnevice. Znam da će se i taj deo uskoro završiti i da ću znati na čemu sam”. Snagu da prođe kroz svakodnevne brige i životne prepreke najviše mu pruža porodica. Kaže da su mu supruga Nataša, ćerke Hana i Andrea, topao dom i ljubav najvažniji u životu. “ Moja porodica je moje utočište i to je ono što mi puni baterije i što me razgaljuje. Moja prva ćerka je naravno deo moje porodice, ali s obzirom na to da je u Beogradu, manje je viđam nego Hanu. Vidimo se najmanje jedanput nedeljno, znam da je to malo, ali to je život… Nadam se da ćemo sve to kasnije uspeti da nadoknadimo”, ne krije Dača i priznaje da bez njih ne bi umeo, niti mogao da živi. “Oni su moj smisao života. Bez njih bi bio prazan”.

Autor: “Blic”

Foto: “Blic”