PRIČE Igra još traje: Pogledajte kako izgledaju junaci kultne TV serije 40 godina od njenog emitovanja

Nastala pre četiri decenije, serija “Više od igre” jedna je od retkih koja kod svih generacija izaziva jake emocije.

Pasionirani ljubitelji ovog televizijskog blaga sa setom se sećaju dobrih starih vremena i mnogih fantastičnih glumaca koji su maestralno dočarali zgode i nezgode meštana Gradine u periodu od 1931. do 1941. godine. Neke od kultnih junaka, koji i posle toliko vremena i repriza intrigiraju gledaoce, oživeli su Ljiljana Dragutinović (65), Petar Božović (70) i Predag Panić (65), koje je posetila ekipa magazina GLORIJA.

Njih troje su tada stekli ogromnu popularnost, a sada otkrivaju po čemu pamte snimanje dela po scenariju velikog Slobodana Stojanovića, za čiji je tekst reditelj Zdravko Šotra rekao da mu je na prvo čitanje delovao kao lep, kakav se dobija jednom u karijeri.

“Scenario je divno napisan, Slobodan Stojanović je bio sjajan pisac. Glumačka podela je odlična, i posle svih ovih godina ne mogu da zamislim bolju. A u to vreme mi se i rodio sin, život je bio moj, sve je bilo poda mnom. Uživao sam u poslu, radio ono što najviše volim”, kaže Petar, koji u seriji igra Danila Živića, radnika u štampariji, vrsnog fudbalera, komunistu i španskog borca.

On objašnjava da se znalo kad se radi, a kad se druži.

“Imali smo i svoje Cigane i kafane u divnoj varoši Ivanjici, u koju sam kasnije godinama redovno svraćao. Zato je moj put do Kolašina trajao 20 dana, jer sam u Ivanjici morao da potrošim makar jednu nedelju”.

LJUBLJENJE S NEZNANKAMA

I Ljiljana, koja je upravo u ovoj seriji debitovala pred kamerama, a tumačila je Danilovu ljubav Milicu, seća se sličnog putešestvija, kad je njen Pera Božović vozio “celih” 30 na sat.

“Čini mi se da je bio 13. jul. Krenuli smo iz Vrnjačke Banje ka Kotorskom zalivu i on je zaustavljao svoj mali auto na svakih pola metra i zapitkivao me hoću li da se kupam. Usput smo obišli i svaku crkvu”, otkriva ona, a Petar je provocira da ispriča kako je zaboravila da joj je predložio da posete mesto Orahovac, odakle su njeni koreni.

“Nisam zaboravila, nego mi nisi verovao kad sam ti rekla da su moji odande”, smeje se Ljilja, a Petar prepričava detalje te posete:

“Penjemo se mi uz neke stepenice, a ispred izađoše dve žene, koje uzvikaše: Evo Ljilje i Petra… Ko da smo se prekjuče rastali. One su ručavale, ponudiše i nas, na kraju se izljubismo ko da smo rod rođeni”.

Ove njegove reči nasmejale su i Ljilju i Predraga, koga je proslavila uloga Nemanje Golubovića, odnosno Malog Vage, sina vlasnika štamparije. U to vreme imao je 25 godina i već je bio oženjen i otac četvrogodišnjeg sina, ali kako je igrao tek stasalog momčića, svi su ga, i kad bi se ugasile kamere, tako tretirali.

“Pamtim da sam jednom dobio kopačke dva broja manje, ali sam u njima trčao po terenu jer nisam imao kome da se žalim. Niko to nije radio, svi smo bili puni entuzijazma. Na primer, Paja Vuisić, taj divni, veličanstveni čovek, često je kuvao pasulj i teleću glavu u škemebetu za celu ekipu. A posle jedne svađe sa lokalcima, da bi pomirio zaraćene strane – nas i kasapina, kojeg sam udario, i njegova dva brata, koji su došli da se svete – izmislio je da mu je rođendan. Čak je od njih kupio vola i organizovao da ga ispeku. Na čast u hotel su došla dvojica braće, onaj glavni kavgadžija nije, a onda je Paja sledeći put ispekao tele i tada smo se izmirili”, priseća se Predrag.

U stvari, cela zbrka nastala je zbog proslave rođenja Petrovog sina Draška.

“Mi smo tu dugo boravili, živeli smo kao porodica sa meštanima. A i zna se šta kod nas znači kad dobiješ sina. Bila je tu i neka pevačica, ja sam od nje uzeo mikrofon i rekao da mi se sin rodio. Ali, ono je bio neki mlad čovek, našao je da se tu potvrđuje”, odmahuje Petar rukom i kaže da je Ivanjica njemu ostala u lepom sećanju.

“Taj mesar je prvo nasrnuo na Peru. Fino smo ga svi molili da se skloni, ali jok, on je i dalje hvatao Peru za ruku, maltretirao ga. Onda sam ja prišao, mene je zakačio po nosu i obrazu, pa sam mu vratio”, pojašnjava Predrag, koji je tom siledžiji izbio dva zuba.

Ljilja dodaje da ona nažalost te noći nije bila u kafani.

“Inače bih ga nokautirala”, kategorična je glumica.

Ipak, nije Pana, kako Panića od milošte zovu Ljilja i Petar, bio jedini glumac kojeg je krasio nezgodan karakter.

“Takav je bio i Nikola Simić. U Velikom Gradištu u jednoj kući spavali smo Slobodan-Bobiša Đurić, Miša Žutić i ja”, priča Petar i zastaje dok mu se oči pune suzama.

Uz težak uzdah dodaje da je prerana i tragična smrt jednog od tada najtalentovanijih mladih glumaca Slobodana Đurića, koji je u seriji igrao Kostolomca, najtamnija tačka u ovoj priči. Slobodan je poginuo u saobraćajnoj nesreći 22. decembra 1976. u Beogradu, ne dočekavši da odgleda televizijsku premijeru serije koja ga je proslavila.

“Marina, moja pokojna supruga, i ja u Klubu književnika, a ona treba da se porodi. Pada neka kišica, pet sati ujutru, neko me vuče i kaže: Ajde, ajde. Pogledam, ona se ošišala, uredila i zove me da krenemo, pitam je gde, a ona ponovi: Ajde, vreme je. Tad sam shvatio, trk u kola pa u bolnicu Dragiša Mišović. Krenuo sam za njom, ali one sestre sa nekim posebnim ženskim ponosom me zaustaviše, jedno doviđenja i vratiše me, izvršiše svoju misiju. Šta ću, ja pravo na Topčidersku stanicu. A kišica nikako da prestane. U stvari, bila je neka odvratna kišurina. Posle smo i radili i cela glumačka bulumenta je svaki čas zvala porodilište da pita je li gotovo. Baš tada smo snimali scenu u kojoj Bobiša ide negde i ja ga pratim rečima: Zbogom. Doviđenja, kume!”, tiho govori Petar.

“Posle toga smo gledali snimljeni materijal, Bobiša nije bio živ i Pera je plakao”, dodaje Ljilja, dok sve troje skreću poglede i gutaju knedle.

TAJNA ZA ČUVANJE KOSE

Petar se nadovezuje da je Bobiša, koji je bio u stvaralačkom naponu, bio sjajan glumac i divan čovek i da njegova smrt predstavlja nenadoknadiv gubitak. Posle nekoliko uzdaha iz dubine duše nastavlja da evocira uspomene na Veliko Gradište.

“Bili smo smešteni u jednoj od onih starih kuća sa finim terasama. Ujutru kad ustanemo, domaćica iznese slatko, kafu, rakiju, sve po srpskom običaju. Osećali smo se kao kod kuće. Jednog jutra Nikola Simić prolazi bez reči mimo nas koji ga pozdravljamo sa terase i odlazi pravo u prostorije gde spavamo. Izlazi posle kraćeg vremena i mrmlja nešto, a onda čujemo kako govori: Znači, panten uglavnom! Čovek je išao u kupatilo da proveri šta mi koristimo za očuvanje kose i laknulo mu je kad je video da smo demode“, priča Petar, a Predrag nam prepričava još jednu anegdotu sa seta:

“Bata Paskaljević i Dragoljub Milosavljević Gula izveli su dve koleginice na večeru. Kad je došao konobar da ih usluži, njih dvojica, koji su se danima pre toga takmičili ko je veća škrtica, dugo su se premišljali šta da naruče. Na kraju je Bata tražio kiselu vodu, a Gula je rekao da će on običnu jer nema toliko para da se razbacuje. One devojke su kao oparene otišle, a salom se orio smeh”.

Predrag je jedini prisustvovao neponovljivoj sceni kad je Šotra molio Pavla Vuisića da zaplače pred kamerom.

“Paja je na jedvite jade prihvatio, ali je tražio da bude savršen mir. Počeo je monolog, krenula mu je suza, možda i dve, ali je odjednom udario grom i snimanje je prekinuto. Drugi put je kamera zapela za neku žicu, onda je pukao reflektor, pa je iscurila traka… Uglavnom, nekoliko puta su ponavljali taj čuveni kadar kad Paja, to jest Leka Bankrot, leži sa glavom na stolu i Nemcima pokazuje šipak”, navodi Predrag, a Ljiljana dodaje da se i ona seća tog strašnog nevremena.

“Dremala sam u stolici i čekala da me pozovu. Kosu su mi bili uvili na krupne, metalne viklere. Kad je počelo da grmi, skočila sam i počela da bacam viklere daleko od sebe. U ono vreme plašila sam se i buba, kamoli grmljavine. Kasnije sam, prvo sinu Branislavu koji je izbezumljeno gledao šta se događa dok je sevalo i udarali gromovi, objašnjavala kako je to lepa pojava. Isto sam pričala i kćerki Ani jer nisam htela da im prenesem svoje strahove. Danas se uopšte ne plašim, mogu da idem ulicom kad grmi i seva. Hoću da kažem kako nas deca izleče od svega”, tvrdi Ljilja, kojoj je serija “Više od igre” bila “vatreno krštenje” pred kamerama.

“Sad mogu da kažem da nisam znala gde se nalazim. Na primer, Šotra mi kaže da napravim švenk, to jest da očima ispratim Peru, a ja okrenem celu glavu. Onda me sekretarica režije, divna Mirjana Vuisić, pozove diskretno i objasni mi šta treba da radim. To je bio moj prvi susret s kamerom, na akademiji nismo ništa slično radili. Pamtim taj posao i po tome što smo ga svi radili temeljno, natanane, ozbiljno”.

Pera Božović iznosi svoje iskustvo s braćom Simić, Slavkom i Nikolom.

“Mene su njih dvojica radili kako su hteli, a onda me je reditelj opominjao da ne okrećem leđa kameri. A ja sam samo pratio partnere. Tako su meni braća Simić, sem po lepim uspomenama, ostala u sećanju i po toj veštini. Znali smo jedni drugima da pravimo male zvrčke”.

UNUČE ZA CELU EKIPU

Predrag se seća još jedne anegdote.

“Bata Paskaljević je molio reditelja i njegovog asistenta da ga ubace u kadar u kom nije bilo predviđeno da se pojavi. Bio je uporan i Šotra je na kraju popustio, ali je rekao da će ga ta usluga koštati i da će morati da časti ekipu viskijem. Pritom, Šole je smislio da mu baš oteža pa ga je smestio na sims kule sa satom. Bata je bukvalno visio, tresao se od straha. Prošlo je nekoliko dana i počele su prozivke da se Paskaljević pravi lud i ne čašćava kao što je obećao. Jednog dana se pojavio u hotelu gde smo gotovo svi bili na okupu i slavodobitno objavio da on sve svoje dugove plaća. Šole je uzviknuo da se svi spremimo za piće jer Bata časti, a Bata je iz džepa izvadio flašicu Džonija Vokera, popularno zvanu unuče”.

Ove njegove reči Ljilja i Petar propraćaju smehom, a onda se sve troje sećaju koliko im je značilo što je scenario bio savršen, topao, ljudski.

“Posle mnogo godina na televiziji sam slučajno nabasao na scenu kad Zoki Radmilović, odnosno kapetan Miša Šljivić, koji ne može da zamisli da sarađuje sa Nemcima, svom prijatelju Viti, kog je tumačio Vlasta Velisavljević, saopštava da, ukoliko se njemu nešto desi, on pripazi njegovu suprugu Simonu, koju je glumila Vesna Malohodžić, jer zna da je voli. Vita to demantuje, a onda sve troje pevaju. Bože, toliko sam plakao kad sam to gledao, ta scena me je baš dirnula. A cela serija obiluje takvim emocijama, prikazuje ljude sa njihovim manama i vrlinama. Na kraju krajeva, bavi se i surovom realnošću, kakva je scena kad svi polako prelaze na svoje strane i kad se kristališe situacija”, iskren je Petar.

“Pera je to stvarno lepo objasnio”, nadovezuje se Ljilja Dragutinović. “Inače, ni on ni ja nismo bili u prvoj podeli, Petar je bio u Meksiku, a ja na fakultetu. Ali Šotra me je video u diplomskoj predstavi u Ateljeu 212, u komadu Bertolda Brehta Gazda Puntilo i njegov sluga Mati, i bukvalno mi je na hodniku rekao da sutra dođem u kancelariju. Otišla sam i ponudio mi je ulogu Milice”.

Serija je premijerno prikazana 14. aprila 1977, imala je devet epizoda, a Ljilja i Petar su bili najomiljeniji glumački par te i sledećih nekoliko godina. Ipak, ona ni tada ni kasnije, uprkos mnogim zapaženim ulogama, nije imala svest o tome da joj je gluma donela popularnost.

“Meni je bilo čudno kad idem ulicom i svi me gledaju. Obično sam skenirala sebe od glave do pete da vidim zašto to čine. Stvarno nisam imala nikakav poseban osećaj, sem što su me ponekad čašćavali jabukom na pijaci ili me puštali preko reda”.

Kao što ona nema osećaj o popularnosti, tako Petar nema osećaj da je prošlo 40 godina od kada su stvarali kultnu seriju koja se bavi rivalstvom između fudbalskih klubova Građanski i Radnički, gde je igra sa loptom tek povod, dok je “više od igre” zapravo suština, i danas aktuelna priča o sukobu dve Srbije.

“Uopšte nemam pojam o vremenu, i da mi se sin nije tad rodio, ne bih ni znao koje godine je to snimano. Kao član Saveta Nušićijade, koja se održava u Ivanjici, i danas često prođem pored one brane gde smo Ljilja i ja imali prvi sastanak, ja kao Danilo centrafor koga će kasnije zvati Babica po zanimanju njegove žene Milice, koju je ona igrala. Eto, danas sedimo tu, ti nas ispituješ, Ljilja je nedavno postala baka, ja sam deda već odavno. Fino je što smo živi i zdravi i imamo porod. Žalost nam je ostala što smo tragično izgubili našeg prijatelja i druga Bobana, kao i velikog pisca Slobodana Stojanovića. Igra još nije završena, nastavljamo je. Penzioner sam, ali i dalje igram. Uradio sam Luču mikrokozmu sa Prvim beogradskim pevačkim društvom, gostujem po Ruminiji, Slavoniji, Hercegovini, Bosni, Srbiji, Crnoj Gori. Inače radim u Narodnom pozorištu u Banjaluci, Pozorištu Slavija, i lepo mi je”, kaže Petar.

Ljilja se povukla sa pozorišne scene, ali i dalje se pojavljuje na filmu.

“Svojom voljom sam napustila pozorište, a trenutno snimam film Vrati se, Zone. Glumim majku Jevdu. Ali iznad svega mi znači vreme koje provodim sa unukom”.

Pana je slobodan umetnik, piše scenario za jedan komad, pesme i tekst Monah, u kom je trebalo da igra Marinko Madžgalj. I on, baš kao njegov kolega Petar, posebno uživa u ulozi dede.