Rada Đurić za GLORIJU: Putovanje u Ameriku

Rada Đurić, jedno od zaštitnih lica Radio Televizije Srbije, za Gloriiju piše o utiscima sa putovanja u Sjedinjene Američke Države

U Ameriku sam otišla da obiđem kćerku Veru, koja je tamo zahvaljujući sportskoj stipendiji završila osnovne studije i master.

Bilo je to veoma sadržajno porodično putovanje, pošto su nam osim Vere i njenog dečka Njujorčanina domaćini bili i moja bratanica Nevena, koja je u Americi već deset godina, njen suprug i njihovi prijatelji. Svi oni potrudili su se da nam priušte nezaboravne doživljaje i obilazak nekih ne baš uobičajenih turističkih mesta.

ŠTA JE NOVINARTSVO

Počeli smo od Vašingtona, koji je politički centar zemlje i odiše posebnom atmosferom, nekako odmah znaš da si u glavnom gradu jedne države. To se vidi po dres kodu zaposlenih, užurbanosti na ulicama. Ima i potpuno drugačiju arhitekturu od ostatka Amerike, dosta je prostran, ali su zgrade niske, nema mnogo oblakodera i čovek se tamo oseća vrlo prijatno.

U prestonici postoji mnogo muzeja, nastojali smo da ih obiđemo što više. Posetili smo Prirodnjački, Svemirski, a na mene je poseban utisak ostavio Novinarski, koji je zaista divan. Pokušala sam da zabeležim i fotografišem sve, čitavu tu priču od početaka novinarstva. Na svakom zidu stoji određena poruka koja podseća na to šta je novinarstvo i čemu služi. To mi je bila potpuna fascinacija, da postoji mesto na belom svetu koje te tera da razmišljaš kad ti se učini da ovaj posao nema smisla. Odnosno, da neko misli o tome kako ova profesija mora da živi i podseća nas novinare na neke postulate i pravila koje smo davno učili, ali su ih pojedini u međuvremenu zaboravili.

Dok sam obilazila izložbene sale, odlično sam se osećala. Ako se pronađeš u tim porukama i rečenicama, postulatima, da to u tebi još postoji i traje, i ako se to prepoznaje svuda u svetu bez obzira na jezik kojim govoriš, onda to ipak nešto znači. U muzeju su sačuvali i uspomenu na sve novinare stradale u ratovima boreći se za istinu, ima i nekoliko naših kolega. Na ulazu svakog dana stavljaju naslovne strane bar po jednih dnevnih novina iz svih zemalja.

Vašington mi se toliko svideo da sam stekla utisak da bih mogla da živim u njemu. Zanimljivo je da se na samo sat vremena vožnje kolima od njega nalaze potpuno drugačiji gradovi, nastali krčenjem bogatih listopadnih šuma, u kojima kao da je vreme stalo. Stambena naselja su napravljena na obodima gradova, pa dok sedite na terasi, ujutru ili predveče možete da vidite mnogo veverica, jelena, ptice neverovatnih boja koje neprestano pevaju. Potpuna idila.

PRAVI DOMAĆINI

Nismo zaobišli ni Džordžtaun. Blizu je Vašingtona i sačuvao je autentičnu arhitekturu. Baš tako je izgledao i pre sto godina, samo što su ga sad pretvorili u turističku atrakciju, a posetioci se verovatno nikad ne razočaraju jer on izgleda baš onako kako očekuju.

Posebnu, rustičnu atmosferu daju mu i ljudi, koji su svesni toga da su privilegovani što žive na takvom mestu, a svi, od meštana do zaposlenih u raznim prodavnicama i restoranima, osećaju se kao pravi domaćini. Obišli smo i tamošnji univerzitet, jedan od najvećih u Americi, koji je toliko veliki da smo od ulaza do centra kampusa pešačili više od pola sata.

ĆURETINA IZ FILADELFIJE

U svim gradovima koje smo planirali da obiđemo proveli smo bar po jednu noć, a na tom spisku neizostavna je bila Filadelfija, koja me umnogome podseća na mladost, neke pesme i knjige koje sam tada čitala, melodije koje sam slušala.

Nisam se razočarala, ona zaista izgleda kao iz filmova koje smo tada gledali, čak mi deluje i mnogo lepše. Kuće su uglavnom od crvene cigle, i skoro sve je odlično očuvano jer Amerikanci baš vode računa o tradiciji. Iako je grad pre desetak godina doživeo potpuni privredni krah, sad je na putu ekonomskog oporavka. Mnogo ljudi tu živi a radi u Njujorku, jer su cene nekretnina neuporedivo niže.

Amerikanci vode računa o svakom dolaru pa im se to i te kako isplati.

U jednom restoranu, koji je sačuvao autentičan izgled s kraja tridesetih godina, sa starim pločicama i originalnim fotografijama gostiju koji su tada dolazili, probali smo specijalitet sa ćuretinom poznat samo u Filadelfiji. To je, može se reći, i grad murala i grafita, i to baš umetničkih, koji su na skoro svakom pogodnom zidu ili fasadi.

GUŽVA U NJUJORKU

Stigli smo da odemo i do Nijagarinih vodopada, koji su posebna priča, a najviše vremena provela sam u Njujorku. Kad smo dolazili, kćerka me je upozorila da je on, u odnosu na Vašington, prilično prljav. Ali, ma koliko da sam se trudila da nađem papirić na ulicama, a dobar deo smo prošpartali pešice i prelazili više od petnaest kilometara dnevno, nisam to uspela.

Sve je bilo čisto, mada se i tamo mogu videti, doduše uredno zavezane, kese za đubre pored kontejnera, koje đubretari u neko doba noći pokupe.

I u Njujorku se ulice raskopavaju, saobraćaj i iznad i ispod zemlje se izmešta da bi se nešto popravilo i poboljšalo, i niko se zbog toga ne buni jer sve funkcioniše. Došli smo kolima, uoči vikenda, a do Forest Hila, predgrađa udaljenog oko pola sata metroom od Menhetna, putovali smo satima pošto smo samo preko Tajms skvera, koji je u ponoć bio krcat turistima, prolazili dva i po sata. Saobraćajne gužve su stalne, nema špiceva ujutru i uveče.

BRUKLIN

Posebno mi se svideo Bruklin, koji ima dušu, atmosfera tamo je zaista drugačija, bliskija. Verin univerzitet nalazi se ispod čuvenog Bruklinskog mosta, gotovo na samoj promenadi, odakle puca pogled na čitav Menhetn, koji je od Bruklina odvojen rekom Hadson.

Zgrada univerziteta je zapravo staro pozorište koje je grad poklonio žiteljima Bruklina da bi mogli da se obrazuju. Sačuvana je i ogromna kupola teatra, koja sad natkriljuje novu sportsku halu, u kojoj je, između ostalih, trenirala i moja kćerka. Međutim, poslednjih godina i tamo se grade znatno više građevine nego ranije, što žiteljima baš smeta, nisu oduševljeni tom činjenicom. Prelazak pešice preko Bruklinskog mosta, koji prepoznajemo iz mnogih filmova, ipak sam ostavila za neki drugi put.

U srce Menhetna, Volstrit, došli smo brodićem iz Bruklina. Kad zakoračite pravo s pristaništa u sam centar ove najčuvenije poslovne četvrti, gde se zgrade završavaju daleko u jednoj tački na nebu, imate utisak da će vas sve to progutati, a čovek gledajući Volstrit pomišlja da može sve, jer nekako deluje baš moćno. Sunce se čak ni ne probija do ulica, pa je tamo uvek prijatna hladovina.

POGLED S KROVA

Nekoliko dana sam s kćerkom i njenim dečkom, Njujorčaninom, obilazila neka mesta za koja turisti ne znaju, i zaista sam uživala.

Bili smo u restoranima smeštenim na krovovima zgrada, pošto se poslednjih godina trude da iskoriste svaki slobodan metar jer na zemlji već odavno uopšte nema mesta. Gde god pronađu neki interesantan krov, potrude se da na njemu naprave kutak s mnogo zelenila, i to je stvarno sjajno, a pogled koji se odatle pruža na grad je nezaboravan. Posetili smo i jedan zanimljiv italijanski restoran koji drži do tradicije i čuva šmek starih vremena, kad su u njega dolazili čak i pripadnici mafije. Pretvoren je u turističku atrakciju koja, naravno, dosta i košta.

Više puta smo išli i u restoran koji je specijalizovan za proslave rođendana. Za pedeset dolara po osobi dobijate švedski sto s raznim jelima, vina koliko želite, ali i priliku da s nekim potpuno nepoznatim ljudima proslavljate nečiji rođendan, jer konobar u jednom trenutku objavljuje tuš i saopštava ko je te večeri slavljenik, a bude ih i po nekoliko. Onda svi gosti pevaju rođendanske pesme i uživaju, dok slavljenici dobiju simboličnu tortu. Volim da se veselim, a u ovim slavljima sam učestvovala gotovo euforično, sve mi je bilo veoma simpatično.

Hrana im je odlična. Trudila sam se da probam sve, od čuvenih krilaca u svim mogućim sosovima, do poznatog američkog roštilja, koji smo jeli u kućnoj varijanti, spremao nam ga je rođak Neveninog muža. Pošto je njen suprug poreklom Indijac, imali smo prilike da uživamo i u njihovim specijalitetima, a nastojali smo da u svakom gradu naručimo jelo koje je specifično baš za taj kraj. Primetila sam da i Amerikanci veoma vode računa o tome koliko su namirnice zdrave, te se sve više trude da ne jedu hemijski tretirano voće i povrće. Zdrava hrana je mnogo skuplja i nju mogu da priušte samo oni s pristojnim primanjima.

Naravno da sam probala i čuveni hot dog, koji sam jela u Central parku, gledajući kako po jezeru plove patke i brodići, ali i jedno od hiljadu venčanja koja se tamo svakodnevno organizuju.