SCANDAL! INTERVJU JANJUŠ: MOJ POROK SU ŽENE, KOCKA I ALKOHOL!

Košarkaš rodom iz Prijepolja Marko Janjušević Janjuš ušao je u rijaliti Zadruga da bi dokazao svima ko je u stvari i šta je! Iako mu žena nije zbog toga oduševljena, on se nada da će se pokazati u najboljem svetlu, a u ekskluzivnom intervjuu za SCANDAL! otvoreno priča o teškom odricanju i razočarenjima koja su ga pratila dok se profesionalno bavio košarkom!

Kakav je bio tvoj život?

“U suštini težak… U Beograd sam došao sa 15 godina preko jednog prijatelja i za sve sam se borio sam. Sa 15 godina dođeš bez igde ikoga, osim tetke koja je uvek tu bila za mene… I krećeš u nešto tako sam iz Prijepolja u Beograd koji je ludnica.”

Zašto si došao u Beograd?

“Zbog košarke…”

Koliko dugo si igrao košarku u Prijepolju?

“Pa sve do 15. godine kada su me primetili čelni ljudi iz Radničkog, pa sam bio u Radničkom, a onda u inostranstvu. Međutim, u međuvremenu sam osetio mnogo nepravde i razočarao se, znate i sami kako to ide…”

Da li si poročan?

“Jesam.”

Šta to znači, da li se drogiraš?

“Ne. Poročan sam što se tiče žena, i žene su porok, kockao sam se…”

Koliko si para izgubio?

“Nisam mnogo. Moji ugovori nisu bili preveliki, pa nisam mogao mnogo ni da gubim. Ali, u suštini, voleo sam igre na sreću.”

Da li si se uvaljivao u dugove?

“Nisam, ništa specijalno, ali što se tiče kocke, možeš sve da izgubiš, ne samo novac, nego i drugove, i prijatelje… Najviše žalim zbog toga!”

Jesi li izgubio neke prijatelje?

“Dobri smo mi i dalje, ali prosto, udaljili smo se jer sam tada bio posvećen kockanju. Tako su mi se tada zvezde potrefile.”

A alkohol?

“Što se alkohola tiče, svi su mislili da ja volim da pijem jer imam istetoviranog Tomu Zdravkovića. Međutim, to nije istina, alkohol mi ne prija jer imam zdravstvenih problema i jednostavno ne smem da pijem. Najviše na svetu bih voleo da mogu da pijem, jer kad piješ zaboraviš na sve probleme. Inače, niko ne pije više na svetu od sportista. Bolelo me je što su mnogi pričali da sam alkoholičar, a ja pijem jednom u tri meseca. Ne kažem da neću u rijalitiju piti svake nedelje, možda ću od muke, ne znam. Inače, pijem jednom u tri meseca, ali ne mogu nikom da dokažem to zbog Tome Zdravkovića. Ja Tomu volim jer je čovek apsolutno nerealan! Živeo je taj neki život koji se meni sviđa, volim ga i voleću ga uvek…”

Koliko ti je trebalo vremena da se odlučiš na tu tetovažu?

“Sada ću ispričati priču kako sam to uradio. Sedeo sam na Slaviji u stanu gde sam živeo dok sam igrao u Radničkom, to je bilo kada sam tek došao u Beograd i zaljubim se u neku karatistkinju koja se zvala Jelena. To mi je bila neka kao prva ljubav, a prijatelj mi doneo tranzistro i kasete… Sedim ja tako, pustim kasetu, i kako sam je pustio, ide pesma O gde si Jelena… I to me ubije! Samo Toma Zdravković! Kakve devedesete, kakvi kurci, palci… Slušao sam ga po celu noć, kako legnem, pa sve do ujutru! Celu noć mi upaljeno ono! Majke mi! Vremenom, kako sam stario, mnogo toga sam saznavao o Tomi. I onda sam rekao, kad budem tetovirao nekoga, to će biti Toma Zdravković.”

Zašto si počeo da se tetoviraš?

“Jednostavno volim, imam 17 tetovaža, nisam to radio da bih glumio mangupa, nego jednostavno volim. Znače mi, najdraža mi je ova kruna, to mi je simbol za ćerku, a posle nje Toma.”

Da li poznaješ Acu Pejovića i Dženana Lončarevića?

“Poznajem ih naravno, Pejović mi je komšija u Prijepolju! Njega najviše volim posle Tome. I to ne samo što mi je zemljak, nego stvarno to mislim! A upoznao sam ga kao klinac! Igrali su basket moj ćale, Aco Pejović i još neki malo stariji ljudi, a ja sedim na tribinama. Imao sam desetak godina, i prilazi meni Pejović i daje mi pejdžer i naočare i kaže Pridrži mi ovo! (smeh) Ćale se moj dere: Ne, nemoj njemu ništa, ne kumim te Bogom! (smeh) Posle sam išao dosta na njegove nastupe. Dobar je, sve ispoštuje! Dobar sam i sa Šakom. Volim sve koji su ljudi, koji nisu teletabisi! Volim taj stil života!”

Kažeš da voliš žene… Da li je bilo poznatih žena u tvom životu?

“Ne baš poznatih, ali ih je bilo mnogo.”

Desetine ili stotine?

“Iskreno, na stotine!”

Zaista?

“Majke mi!”

Da li je neka ostavila poseban trag na tebe ili su sve bile samo mleveno meso?

“U suštini mleveno meso, a poseban trag je ostavila moja žena, nju sam jedino zavoleo!”

Kako se to desilo? Da li ste se poznavali i ranije?

“Upoznali smo se slučajno preko nekih prijatelja i tako je sve počelo i trajalo osam godina. To je jedina osoba koju sam ja zavoleo i voleo i koju volim. Sve ostalo je bilo recka na zidu.”

Kada si dobio ćerku?

“U novembru puni četiri godine. E od tada mi se život promenio.”

U kom smislu?

“U smislu da sam se smirio, započeo sam porodičan život i mislim da sam dobar otac, dete mi je sve u životu. Međutim u tom nekom periodu kreće ta košarka koja mi više ništa ne donosi. Po novinama se stalno vrtelo šta će da rade košarkaši jer niti primaju plate, niti ima para, a niko ništa ne radi po tom pitanju. U košarci u Srbiji više nema para. Ljudi se bore, igraju za 300 evra, što je sramno! I onda je normalno da se razočaraš. Mnogi su se razočarali, ne samo ja, a mnogi nemaju izbora šta da rade… Ja sam ceo život posvetio košarci.”

Da li se kaješ zbog toga?

“Kajem se, kako se ne kajem?! Kajem se zato što sigurno nisam zaslužio te neke stvari, i to ne samo ja, nego mnogi. Da sam se rodio pre 40 godina, možda bi bila neka druga priča, inače u poslednjih deset godina nema ništa u košarci ako nisi vrhunski. Neću da pričam o njima.”

To ti se desilo pre par godina?

“Da, kad je trebalo da igram, pojavili su se neki potpuno nebitni menadžeri i treneri koji su… Ma više sam pogodio trojki na jednoj utakmici, nego oni u celoj karijeri. I onda ti oni rukovode kako ćeš, šta ćeš, ko će da igra…”

Da li te je koštao tvoj životni stav?

“Možda me je koštalo posle tih nepravdi koje sam doživeo, ali u suštini me nije koštao zato što mnogi ljudi rade isto kao i ja, ali bolje prolaze. Jednostavno, nisam imao sreće. Kad su me tražili vrhunski klubovi, nisam imao sreće. Tad sam bio u Zdravlju, bio sam jedan od najboljih igrača naše lige, to je bilo 2009. Tada me je tražio bugarski šampion Lukoil, a oni su tražili 100.000 evra obeštećenje za mene, a ja primio 11.000 dinara za četiri meseca!”

Pa to je nerealno!

“To je živa istina! Morao sam da se teram sa ljudima… Da sam tada otišao, možda bi mi se život promenio, a oni mi ne daju! Traže 100.000 evra dok ja čekam četiri meseca akontaciju 11.000 dinara!”

Kako si preživljavao u tom periodu?

“Kako, nekako se živelo. Pomaže ti neko, pošalje… Šta ćeš?! Snalaziš se kao i svi!”

Ali 11.000 dinara, kako si plaćao stan, hranu?

“Stan i hranu sam imao… Ali, po ugovoru je trebalo da dobijam 1.500 evra mesečno. Tih 1.500 evra pre desetak godina bilo je kao sada 3.000. Ali ne kajem se, jer deset odsto ljudi ne bavi se onim stvarima, mislim na sportiste, i da im neko kaže da su sportisti. Mislim da će se svi slođiti sa mnom! I u košarci je potrebna sreća kao i uopšte u životu, a meni se nije dalo!”

Žena ti nije baš najsrećnija što si ušao u rijaliti?

“Pa nije. Ne da nije najsrećnija, nego je najnesrećnija, ali tako mnogi misle.”

Imaš li ikoga kao podršku?

“Imam par drugova.”

A iz porodice?

“Majka i otac su mi rekli da idem i da se ponašam normalno, ali ne mogu ni da mi zabrane. Mada, ja i volim što nemam veliku podršku jer hoću da dokažem ko sam i šta sam!”

U kakvim si odnosima sad sa ženom pošto si ušao?

“U lošim! Baš smo u tankim odnosima, živimo zajedno inače, a slabo smo se viđali.”

Šta ćeš ako te napadnu ove starlete što su ušle?

“To ćemo videti!”

Hoćeš li se braniti?

“Moraću! Narod će me više poštovati, a i ne volim starlete! Vidi, imam ćerku i starlete očima ne mogu da gledam! Ova država je ušla u ozbiljan problem, a to su starlete!”

Dosta će ih biti u rijalitiju, bar tri ili četiri…

“To nije moj svet, ali videćemo kako ću se izboriti!”

Šta ćeš ako te startuju da pričate?

“Mogu ja da pričam, nije to problem!”

A kako ti se čine ostali takmičari?

“Pravo da vam kažem, ako sam ikoga normalnog video, ja ne znam… Možda ovaj komičar deluje normalno, a ovo ostalo… Ja ne znam šta je ono! Šta je ono, koji su ono profili ljudi, pa to je tragedija!”

Znaš kako kažu, nije težak zatvor nego zatvorenici…

“Bravo, tako će i meni biti teško, ali moram. Ulazim da bih nešto napravio i sebi obezbedio neki život.”

Kakvi su ti planovi posle rijalitija?

“Košarka je moj život, moja najveća ljubav posle rođenja ćerke… Ne volim više košarku jer je postala dno-dna, i to ti neću reći samo ja. Zato je mrzim, vode je sad neki katastrofalni menadžeri, naravno, čast izuzecima koji su ljudi na mestu. Voleo bih da nastavim dalje u toj sferi, ali sve zavisi… Možda ću naći i neki drugi put…”

Da li si nekad bio u situaciji da nemaš ni šta da jedeš?

“U poslednjih deset godina, bar osam, što se košarke tiče, čovek nema šta da jede! Ne samo ja, nego mnogi koji kod nas igraju. Dođe period da ne primaš platu po šest meseci, pa te svi lažu i mažu… Biće sutra, biče prekosutra i tako to traje… Sad u našoj najjačoj ligi ljudi igraju za platu od 100 do 600, 700 evra. Ne možeš ti kao profesionalni košarkaš da imaš 500 ili 600 evra. Kod nas kad ti neko ponudi 600 evra, to ti je kao da si Bog, kao da si u NBA ligi! Čisto sumnjam da će se sve to poboljšati, teško!”

Kakvo ti je detinjstvo bilo?

“Sve što su mogli, majka i otac su nam pružili. Najviše bih voleo da se vratim u detinjstvo, kunem ti se!”

Imaš braću ili sestre?

“Dva brata.”

Jesu li i oni sportisti?

“Jedan igra dole u Prijepolju, a jedan u Beogradu studira. Ja sam najstariji.”

Da li si bio nestašan kao mali?

“Mislim da me je Beograd malo okrenuo, ali uvek sam bio nestašan pozitivno, nikad negativno. Uvek sam bio ja pa ja i oko mene se ceo svet vrteo gde god sam igrao! Nikad nisam pravio neke katastrofe u životu.”

Šta ti otac i majka najviše zameraju?

“Ne znam, mislim da ne mogu da mi zamere ništa pošto su oni moji roditelji!”

ZABRANJENO PREUZIMANJE CELE ILI DELA VESTI I FOTOGRAFIJA!