Alen Islamović: BREGA ME JE ZATROVAO FOLK MUZIKOM!
Dovoljan je letimičan pogled na "Svetovu" top-listu, da se zapazi da je pesma "Lopov", koju pevaju Indira Radić i Alen Islamović, najslušanija u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj i dijaspori. Pod utiskom dominacije ovog, slobodno se može reći, velikog hita, razgovor sa Alenom Islamovićem počinjemo pitanjem na čiju je inicijativu došlo do dueta sa Indirom.
"Indira i kompozitor Rale su me potražili preko jednog bosanskog menadžera. Pošto mi se pesma svidela, prihvatio sam njihov predlog", kaže Alen i dodaje: "U tom trenutku nisam znao šta je sve Indira ranije pevala, ali sam je video na televiziji.
Pre dve nedelje je u jednom ovdašnjem listu objavljeno da si u vezi sa Indirom.
U poslovnoj – da.
Ali ona je izjavila da je u pitanju emotivna veza?
Siguran sam da je u pitanju pogrešna interpretacija Indirinih reči. Zbog posla se redovno čujemo, a u toku su i dogovori za evropsku turneju na koju ćemo zajedno krenuti, ali svako sa svojim bendom. Ako sve bude po planu, to će se desiti polovinom aprila.
Verovatno ti je jasno da će turneja podgrejati tračeve o navodnoj vezi?
Kad nas sa estrade ljudi vide na televiziji dobro raspoložene, odmah počnu da "kroje" neke svoje priče. Kao da se ne može biti veseo i bez veza. Uostalom, pred kamere se ne staje namrgođen. Ako imaš bilo kakve brige – ostavi ih kod kuće.
Pre nekoliko dana sam pričala sa Vesnom Pezo, folk pevačicom iz Hrvatske, s kojom si takođe snimio duet. Da li su dueti sa folk pevačicama neka posebna strategija?
Pesmu sa Vesnom sam snimio davno, pre dve-tri godine. Moram da priznam da sam se još dok sam bio u "Bijelom dugmetu" "zarazio" folk muzikom. Goran me je toliko njome "zatrovao", da u meni i sada postoji određena doza želje da s njom koketiram, i da se družim s ljudima iz tog dela estrade. Još 1989. sam sarađivao sa Brenom i bilo je jako zanimljivo.
Sa solo albumima, koje si objavljivao u Jugoslaviji, nisi imao sreće bez obzira na to da li je na omotu bila markica "BK" ili "Siti". Šta misliš zašto?
Moj album je izašao u trenutku kad je u "BK saundu" došlo do promene uredničke i producentske garniture. Na kraju se sve prelomilo preko mojih leđa. Nestali su čak i moji ugovori i materijali. Interesantno je da i dan danas nemam ugovor s njima. Obećali su da će mi ga poslati, ali to se još nije desilo. Kad sam s ljudima iz "BK saunda" pregovarao u ime "Četiri asa", pokazali su mi da u arhivi zaista nemaju taj ugovor. U "Siti rekords" sam došao u žalosno vreme. Sve je lepo krenulo, ali ratno prokletstvo je učinilo svoje. Ni kriv ni dužan, opet sam ispaštao. Ispalo je da je problem bio u tome što nisam mogao da dođem. Pa kako da dođem, kad je situacija bila užasna?
Da li te boli što te ljudi ne doživljavaju kao uspešnog solistu, već kao nekadašnjeg pevača "Dugmeta"?
Ne samo da mi ne smeta, već mi godi kad kažu: "Evo pevača ‘Bijelog dugmeta’" ili "Evo pevača ‘Divljih jagoda’". Takve reakcije čovek može da shvati isključivo kao komplimente, jer su to bila dva velika benda.
Za koji si emotivno više vezan?
Kad zađeš u godine, gubiš emocije. Iskreno rečeno, nisam vezan ni za jedan, ni za drugi. Ostale su jako lepe uspomene, koje još uvek čuvam u sebi. Ako jednog dana izdam memoare, možda će ta lepota iz mog srca izaći na videlo.
Da li memoare pominješ figurativno ili o njima ozbiljno razmišljaš?
Dobar deo je već ubačen u kompjuter, a imam i mnogo fotografija i to baš onih koje biste vi rado objavili. Podrazumeva se da vam ih neću dati, jer ih čuvam za svoju knjigu.
Pretpostavljam da si na dobrom delu tih fotki u društvu poznatih dama?
To se podrazumeva. Njima je posvećeno oko 20 posto knjige.
Otkrij nam bar neka imena, da bi potencijalni čitaoci sa nestrpljenjem čekali ostatak.
Tu je priča o saradnji sa Alkom, Brenom…
Čim kažeš "saradnja", spuštaš tenziju, jer ljude zanimaju ljubavi, afere, prevare… "Bijelo dugme" su pratile mnoge uzbudljive priče.
Tada je život, zaista, bio buran. Kad si mlađi, možeš da izdržiš da ne spavaš po pet dana. Svaki dan je donosio nešto novo – u Ljubljani, Nišu, Sarajevu…
Šta tvoja supruga kaže na sve to? Kako reaguje kad pročita tekst tipa "Alen u šemi sa Indirom" ili nekom drugom devojkom?
Da sve to ne prihvata sasvim normalno, ne bi bila sa mnom skoro sedamnaest godina. Nema potrebe da joj bilo šta objašnjavam, jer je upućena u svaki moj korak. Kod mene se tačno zna: već ujutru sam na nogama, a onda sledi obilazak poslovnih prijatelja, prijateljica, novinara, novinarki…
Kad je o estradi reč, mnogo su zanimljivija noćna, nego jutarnja dešavanja.
Želimo da "Četiri asa" vrate nekadašnje navike, kad je vreme koncerata u pitanju. Do 1989. su počinjali u osam i trajali do deset-jedanaest. Kasnije se sve pretvorilo u kafanu – u diskotekama se svira od ponoći do četiri ujutru, u krevet odlaziš u pet, spavaš do deset, potom sedaš u kola i voziš petsto-šesto kilometara do sledeće diskoteke.
Da li grupu "Četiri asa", koju činite ti, Vlado Kalember, Rajko Dujmić i Jura Pađen, doživljavaš kao prolaznu avanturu ili kao nešto što obećava?
"Četiri asa" vidim kao grupu "Kvin". Pre svega, to su četiri vrlo profesionalne osobe. Drugo, u ovu priču novac ulažemo nas četvorica. Tu nema mesta za bilo kakve male i velike firme. Po Zagrebu, na džambo plakatima gledam hrvatske starlete "okićene" jogurtima. Mi jedini imamo džambo plakate, a da na njima nema imena sponzora. Kad to vide, po ceo dan nas zovu sponzori, da bi nam rekli kako je čudno što ih nemamo. Odgovaramo da nije čudno, raspolažemo sa dovoljno novca da bismo ostvarili ono što želimo. Bilo nam je nezamislivo da nam neko diktira da li ćemo njegovu, recimo, čokoladu držati u ruci ili ćemo njeno ime ispisati na čelu. Nas četvorica smo se složili da nećemo pristati da izigravamo majmune za dve ili pet hiljada evra. Ako bi već trebalo da nas neko kupi, bilo bi mnogo bolje da to učini za milion evra.
Nezamislivo je da na ovim prostorima neko toliko "odreši kesu".
Agencija "Tir", koja će organizovati naše koncertne aktivnosti u Srbiji i Crnoj Gori, na celoj teritoriji Jugoslavije će plasirati čokoladu koja će se zvati "Četiri asa".
Hoće li na omotu biti vaše slike?
Verovatno, a posebne sličice će biti unutra. Ko skupi "Četiri asa" i džokera, a džoker nam je bubnjar, poslaće sličice na adresu "BK Telekoma". Kad dođemo u Beograd, izvlačićemo nagrade, a glavna će biti auto. Te čokolade će se vrlo brzo pojaviti.
Verovatno znaš da ima i onih koji o grupi "Četiri asa" govore sa skepsom. Mogu se čuti komentari "ljudi će doći jednom da ih vide i čuju, ali šta dalje".
Dobro je kad se pitaju šta ćemo dalje. Prva velika stvar koju ćemo uraditi je koncert u Zagrebu, zakazan za 3. mart. Zagreb je već plakatiran, karte su puštene u prodaju, CD odlično ide. Već smo počeli i sa pripremama velikog spektakla, koji će se u junu desiti na Jarunu. Što se Beograda tiče, agencija "Tir" je rezervisala Sava centar za deset koncerata, a nije isključeno ni da ćemo se odlučiti za neki stadion.
Kako ćeš reagovati ako se ispostavi da ne možete da odradite više od, recimo, tri koncerta?
Takve mogućosti se ne bojimo ni ja, ni ostali asovi. Dobro sviramo, odlično zvučimo… Potrebno je samo da slika sa zagrebačkog koncerta obiđe ove krajeve, kako bi ljudi videli šta možemo da pružimo. Neki su u Sarajevu napravili besplatne koncerte, pa se posle pričalo: "Joooj, koliko je ljudi bilo". Kako ne bi bilo, kad na dobru a besplatnu zabavu svi idu.
Kad već govoriš o slici, moram da pomenem pretpostavku da se "Četiri asa" u znatnoj meri uzdaju u tvoju i Kalemberovu popularnost kod žena. Da li je ona tokom godina ostala neokrnjena?
Pošto se ni Vlado ni ja ženama nikada nismo zamerili, ne vidim zašto bi nam okrenule leđa.
Ne moraju da okreću leđa, dovoljno je da više ne idu na koncerte zato što su se poudavale, dobile decu, muku muče sa malim platama, prestale su uveče da izlaze…
Mi računamo i na njih, i na njihove sinove i kćerke, možda i unučiće. Zapravo, nadamo se da ćemo sve njih okupiti. Pre dve-tri godine, kad su "Rolingstonsi" svirali u Zagrebu, bilo je milina gledati cele familije koje su došle da ih čuju. U publici je bilo i petnaestogodišnjaka i onih koji su ušli u osmu deceniju.
Sigurna sam da će mnogi kad ovo pročitaju, reći: "Pa, ne misle, valjda, da su oni k’o ‘Rolingstonsi’"?
Daleko od toga! Mi samo želimo da rokenrol vratimo na kolosek na kojem je nekad bio. Ni u Beogradu, ni u Zagrebu, ni u Sarajevu nema velikih rokenrol koncerata. Balašević ono što radi – radi prekrasno, ali to je nešto sasvim drugo. Čolić je takođe super, ali mi smo drugačiji od njih, a različit nam je i repertoar.
Kako bi reagovao kada bi ti neki menadžer predložio da se pojaviš u varijanti "Tri asa" – Bebek, Tifa i ti?
Mislim da niko na Balkanu nema pravo da upotrebi takav naziv, jer je zaštićen.
Onda bi možda mogla da se osnuje grupa "Tri nekadašnje dugmetove zvezde".
Ne bih u to ulazio. Krenuo sam sa "Četiri asa", a dokle ćemo stići – videćemo.
Da si menadžer koji želi da napravi žensku verziju "Četiri asa", koga bi pozvao?
Brenu, Josipu Lisac, Hanku Paldum i Draganu Mirković.
Autor: Svet
