Nije za one osetljivog stomaka: Najružniji omoti albuma ikada!

Postoje neke stvari koje su toliko neverovatno primamljive da ih se čovek praktično nikada ne može zasititi. Jednako to vredi i kada je nešto dobro i lepo, kao i kada se radi o nečem toliko spektakularno ružnom i neukusnom da zapravo takođe izaziva divljenje. Najgori omoti ploča postali su već opšte mesto kulture i poznati su svima, ali uvek je dobro podsetiti se na te trenutke potpunog pomračenja uma njihovih kreatora, ali i muzičara koji su pristajali na najneverojatnije budalaštine i uprzorenja ne sluteći da će zaista ući u večnost, doduše ne zbog muzike. Ovo je lista složena po slučajnom redosledu i svi su tu pobednici, jer bilo bi zaista nepravedno nekoga ovde proglasiti manje sumanutim i operisanim od dobrog ukusa i zdravog razuma.

Pedro Pinho e Paulo Ponte: Berrante do Tempo

Pedro i Paulo izgledaju kao ponosni predstavnici Enterprajsa na Eurosongu i ako im je to bila namera, hajde da ustanime i aplaudiramo, a ako nije, aplaudirajmo takođe, jer njihov rezultat je upravo fantastičan. Oni su, naime, pobednici neformalnog takmičenja za najimbecilniji izgled ikada i to ne samo na omotu ploče nego i u pravom životu. Ovde je baš sve tako dirljivo lepo i ako neko zaslužuje ostati zauvek zamrznut u ledu poput mumije Ecija to su Pedro i Paulo. Vredi ipak istaknuti ove prerkasne zavesice ili tabletiće koji glume rukave. Pedro očito nije bio srećan s tim modnim detaljčićem pa je mangupski sakrio kragnu, ali ona mu ipak izdajnički izviruje. Nelagodnost zbog tabletića ga ne amnestira, jer na ovaj kričavi roze užas dodao je “heavy metal” narukvicu sa nitnama, kao dokaz da je potpuno šenuo umom. Paulo, međutim, nije imao nikakvih nedoumica, on ponosno nosi svoj odevni zločin, a još se dodatno poigrao sa rukavima tabletićima. Ako mu je ovaj lanac sa anđelčićem u srcu oko vrata obesila mama onda ništa, a ako je to učinio sam, mami niko ne bi smeo prigovoriti da ga se odrekne. Ovo je veoma lepa pesma, ali ne treba vizuelni osećaj kvariti audio dodacima.

Slatka tajna: Halulela

Kada bi se neko našao u situaciji da mora da objasni zašto želi da se iz vremeplova zauvek izbriše, mogućnost povratka u 80-te godine prošlog veka, ovaj bi mu omot bio idealna pomoć. Dakle, šta tu imamo u ponudi? Tri fascinantne fudbalerke iz udžbenika, jednom debele brčine, dva puta lanac seljački izbačen preko majice kratkih rukava, jednom ogromne narukvice na dlakavoj ručerdi, jednom užasni tanki, ali očito predugački pojas na letnjim pantalonama, jednom seljoberski pojas sa nitnama, tri puta potpuno iste jeftine majice za po kući, ali različitih boja i, napokon, atraktivna crvenokosa pevačica za koju bi svaki nemački redatelj porno filmova dao bogatstvo. Nikako ne treba zaboraviti i jedan par golemih naušnica koje mogu poslužiti kao hula hop ili rekvizit u cirkusu u tačkama gde lav skače kroz obruč. Ovaj omot za pesmu nerazumljivog i blesavog naziva efikasno je oružje protiv svih onih nerazumnih nostalgičara za 80-im godinama (minus pevačica, njoj ne pakovati). To su bile 80-te.

Princ: Sexuality

Ako se neko ikada zapitao što se dogodilo megatalentovanom i megauspešnom Princu da se odjednom odmetnuo u Jehovine svedoke, ovo je objašnjenje koje ne zahteva podpitanja. Ovaj je omot, naime, toliko zastrašujuće neukusan da nakon njega preostaju samo drastične životne odluke, a odlazak među omiljene religijske junake viceva i za*e*ancije mudro je rešenje. Jehovini svedoci su toliko naporni i toliko ih svi žele izbeći da se među njima može sakriti i ratni zločinac bez straha da će ga tamo iko tražiti. Prinčev stajling ovde govori da uzrečica „bolje to nego da se drogira“ ne drži vodu u svakoj situaciji, jer gluplje i neodgovornije od ovakvog strašnog uprozorenja bilo bi samo uzimanje zloglasnog krokodila (droge, ne gmaza, gmaz bi ipak bio bolji). S druge strane Jehovini svedoci su mu, da su ovo videli, morali oduzeti sve primerke Kule stražara, zabraniti mu njihovu prodaju i vratiti ga vragu ili kome god ko bi ga uopšte hteo ovakvog.

The Faith Tones: Jesus Use me

Tri devojke s prikladnim lusterima na glavi u kojima bi se mogla smestiti košnica s milion pčela ili torba s namirnicama, imale su to izdanje sa Isusom, ali ne na način na koji bi to pomislili oni s jako pokvarenom maštom. The Faith Tones su bile bogobojazni gospel trio, pevale su prikladne verske pesme, a onda se život okrutno poigrao s Mari Samjuels (s naočarama) koja je umrla tokom operacije s tek navršenih 29 godina. Vivijan Vajler (u sredini) otvorila je frizerski salon u Teksasu, međutim posao joj je neslavno propao kada su četvrt preplavile izbeglice pred uraganom Katrina kojima je svaki dan nakon strašnih poplava bio „bad hair day“. Beverli Beckam živela je teško, a 1972. otišla je u organizaciji baptističke crkve učiti decu u Burmu, gde je, umesto planirana tri meseca, ostala neplanirane 32 godine. Nakon povratka, kada je imala 66 godina venčala se u Masačusetsu sa svojom lezbijskom partnerkom, pa se može reći da je jedina iz benda kojoj su se molitve uslišile i život složio, ali na način koji, logično je pretpostaviti, nije usrećio crkvu.

The Hangless Organist: Truly A Miracle of God

Čak i po cenu sigurnog i nepobitnog zadiranja u područje potpune političke nekorektnosti treba reći da se ovaj omot ploče, ma kako časne namere njegovog autora bile, naprosto nije smeo dogoditi nikada i nigde. “Mogu ja bez ruku i bez gledanja”, smeje se vozač u „Ko to tamo peva“ i sličnim komedijama, ali neka granica u stvarnom životu mora postojati. Za ovaj tragičan i neslavan pokušaj nema nikakvog opravdanja. Ovo se može objasniti jedino kao gadna vražja začkoljica gde je namera bila dokazati da Bog ipak nije svemoguć, ne čini čuda i ne može videti baš sve, ma koliko nas njegovi obožavatelji uporno uveravali u suprotno. Da može, ovo bi definitivno zaustavio već u začetku, zabranio bi se naslov pesme u ovom kontekstu, a idejnog tvorca barem nekako klepio po ušima, pa bi pravedna kazna bila zapravo znatno teža.

Hajno: Liebe Mutter

Uh, ovo je trebala biti posveta majci i veličanstvena oda porodičnoj ljubavi, ali ispalo je nešto potpuno drugačije. Hajno je, doduše, pripremio sve potrebno za svoju priču: lep i ogroman buket cveća, ogrlicu sa srebrnim uzorkom idealnim za disko u predgrađu Gelzenkirhena, pa plišani, lagano izlizani i sjajni sako, ali pogled iza golemih, blago zatamnjenih stakala naočara kakve je voleo i Leo Martin, govori neku puno strašniju priču. Hajno pomalo podseća na nemačku verziju Normana Bateza, majka je verojatno odavno mrtva i, ne, nije skončala prirodnom smrću, a ritual s cvećem predstava je opakog sina s mračnom tajnom, golemom glavom, očima, nosom i ustima zbijenim na neprirodno maloj površini lica. Hajno zapravo, kada se bolje pogleda, možda uopšte nije s ovoga sveta.

Kevin Rouland: My Beauty

Zaboga, ovo je baš zastrašujuće odbojno, “erection killer”, “sex drive killer”, “good taste killer”, ukratko čisti ubica libida bez obzira na pol i polnu orijentaciju. Kevin Rouland je inače veliki muzičar, frontman legendarnih britanskih soul majstora “Dexy`s Midnight Runners”, koji se nakon raspada benda opasno zaigrao s drogom, pa baš kao što je i red bankrotirao, a ova strahota je bila tužni i u svakom smislu tragično neuspeli pokušaj povratka i dokaz da droga može biti vrlo opasna, čak i kada se prestane intenzivno uzimati. Kasnije je Rouland ipak došao k sebi, opet okupio Dexys i živnuo, ali ova je nakaza od omota ostala kao strašilo i opaki podsetnik da se mora držati dalje od droge. Da zulufi, biseri i samostojeće čarape, da „Moja lepota“… Kakva sumanuta ideja, kakav nepopravljivi idiotizam.

Manowar: Anthology

OK, hevimetalci znaju biti neverojatne seljačine, ali ovi su taj koncept dignuli na nezamislivu i verojatno još dugo nenadmašivu visinu. Tradicionalno grozne frizure, dlakave nožurdače i nabildana torza, nezaobilazni brci, bizarni i neverojatno besmisleni ukrasni dodaci po rukama, sve je tu što treba da bude, ali za iskorak u besmrtnost trebalo je nešto više i oni su to, ustanimo i aplaudirajmo, uspeli. Tajna stopostotnog uspeha ovih grozomornih seljobera iz Njujorka, ovde leži u besmrtnim belim čizmama najisturenijeg člana i tim bizarnim gaćama zbog kojih će generacije njihovih potomaka s pravom biti izvrgnute ruglu vršnjaka u školi i na ulici. Jedini način na koji bi Manowar donekle popravili ovu neopisivu sramotu, je kada bi pronašli lek za rak ili jednim potezom spasili čovečanstvo od gladi i ratova, ali i tada bi bilo onih koji bi s pravom negodovali da ni to nije dovoljno.

Fredi Gedž: All my frends are Dead

Nije lepo sprdati se s čovekom koji peva o tome kako su mu baš svi prijatelji mrtvi, ali ima i izuzetaka poput ovog. Osećaj ove tragedije i tuge ostao bi netaknut, da se Fredi nije odlučio da se za omot albuma fotografiše u autfitu koji celoj priči daje sasvim novu dimenziju. Žalosno je i prikladno zamišljeni, Fredi, veoma zalizane kose čučnuo na grobu s crvenom knjigom u rukama (Biblija valjda) koja je trebala biti i zgodan modni detalj, i dizalica uz klasičnu crno belu odevnu kombinaciju. Čučanj je, međutim, prouzrokovao podizanje nogavice pantalone i bljesnule su nažalost Fredijeve bele čizme, jedne od najstrašnijih ikada izrađenih u istoriji čovečanstva i obućarstva. U kombinaciji s belom kravatom na beloj košulji te su čizmice odale da je Fredi ultimativna seljačina od koje su svi prijatelji naprosto pobegli lažirajući vlastitu smrt, što možda nije lepo, ali je potpuno razumljivo i ne treba ih osuđivati.

Dik Blek: A Taste of Dick Black

Na stranu nesvakidašnje maštoviti izbor imena albuma, koji budi veoma različite asocijacije, ali ovde je zanimljiva i strategija da se umetnik ne oslanja samo na glas nego da zadivi i izgledom, jer neko ga je uverio da ima šta da ponudi. Pažljivo je odabran sako i mašnica i to je za pohvalu, ali ovi mutanti obrva i zulufa pravo su oružje kojim Dik Blek obara s nogu i niže pobede. Ove se izrasline ne rešavaju kod berberina nego kod vrtlara ili čak kod drvoseče. Kada bi se nekom nesrećom Diku zapalilo to tajno oružje i neodoljivi “eye catcher”, požar bi morali gasiti kanaderi, stoga je na Dika zabranjeno leti bacati opuške ili blizu njega paliti roštilj.

Svetlana Miljuš: Bračna veza teža od poreza

Još jedan fenomenalno pripremljeni stajling koji u kombinaciji s ovim, hm, retko viđenim darom ili, ako baš insistirate, šalom prirode nije mogao ne dati rezultata. Snaga i moć tela, zamišljeni pogled u bolju budućnost, ludo iscrtane obrve, beli pojas od skaja koji jedva drži trbuh, besmisleni i zaista potpuno idiotski klik – klik-klak u rukama, sve je to odlično i pohvale vredno, ali nestašni žbun koji poluzainteresovano proviruje ispod ruke magični je “touch of class” koji pleni, osvaja, a one nenavikle pomalo i plaši. Svetlana je bila u isto vreme san snova svih pijanaca iz kafana na Ibarskoj magistrali, ali i sovjetskih i bugarskih trenera u atletskim bacačkim disciplinama.

Šaban Bajramović: Zvezda, zvezda

Kventin Tarantino, Robert Rodrigez i Serđo Leone ubili bi za ovakvog heroja, odnosno zločinca. Da je Meksiko u 19. veku imao naoružanog Šabana Bajramovića, druga bi se pesma danas u Teksasu pevala ili možda ista, ali svakako na drugom jeziku. Bespovratno mutne oči, kosa koju, vidljivo je odmah, Šaban pranjem i šišanjem kroti samo kada baš mora, pogled koji naslućuje da se u životu jako puno i raznoliko pilo, a nikad nije pazilo kada se i kakav ide kući, ali i čoveka koji vidi ono što drugi ne mogu. Svemirce, budućnost na dnu čaše, neku svoju drugačiju, mutniju verziju Boga, šta god. “Zvezda, zvezda” potpuno je prikladan naslov pesme na ovoj lepoj ploči, a znalci će primetiti da bi Šabanu izgledom mogao donekle konkurisati tek Blagoje Istatov, jedna od zvezda albuma „Fudbaleri i timovi“ iz sezone 1974/75.

My pussy belongs to daddy

Uh, ovo je stvarno težak slučaj i verojatno najuverljivija pobeda neukusa u posljednjih milion godina. Na stranu te incestne konotacije i prikladne obnaženosti, ali ta sirota i zbunjena mačka u krilu? Potpuni sumrak uma i dobrog ukusa, nezamislivi mutant kondora i šišmiša u glavi autora – ukratko, remek djelo 20. veka! Ovde slika govori kao milijardu reči. Vraga govori, urla i vrišti. Čestitke majci na nelojalnoj konkurenciji, a naročito ocu na ovako lepo uspelom produktu razmnožavanja. Čestitke i lokalnoj zajednici, učiteljima i inim pedagoškim radnicima koji su pokušali, ali nisu uspeli.

Džim Post: I Love my Life

Džimov pogled kojim ne bi mogao rezati ni puding, vredan je već sam po sebi, ali sve bi bilo uzalud da nema tih veličanstvenih brkova koji žive svoj život, nezamislivo slobodni i ničim sputani. Brčine su to u kojima može neprimetno ostati i desetak grama kakve podriguše ili gulaša pa privući ptičice i druge životinjice da se time hrane, a nije isključeno da govore, pišu deci domaći i prizivaju duhove s komšijama penzionerima. Brkovi su ti koji žive u skladnoj zajednici s lepom fudbalerkom koja na žalost ovde zbog vode nije u punom sjaju, ali izdajnički čuperak na vratu odaje da je vredna spomena. Jednom rečju: zastrašujuće.

Saveta Jovanović: Lažno je, lažno, sve što je tvoje

Čista klasika modno užasavajućih sedamdesetih. Turbo minjak, jake butine i noge koje pojmu “dlakavo” daju jednu sasvim novu dimenziju. Saveta, naime, nema samo dlakave potkolenice, ona ima i dlakava kolena s tendencijom da se sve to u jednom trenutku spoji sa… znate već, što je ipak retko viđen talenat i postignuće. Savetina dlakavost nogu su gol s centra, trojka u zadnjoj stotinki sekunde sa svoje polovine i skijaški skok od 500 metara zajedno. Strahopoštovanje izaziva i činjenica da to nisu tek dlake vulgaris, nego dugačke lijane, od kojih se može isplesti brodski konop, lestve za beg iz zatvora ili šta god vam padne na pamet, a kraće je od 100 metara. Stoga, iskrene čestitke majci prirodi i svima koji su na bilo koji način učestvovali u proizvodnji baš ovakve spektakularne i jedinstvene Savete i ovog lepog i decentnog omota.

Miloš Bojanić: Super

Još jedan bezvremenski klasik i dokaz da kada se pazi na svaki detalj, rezultat ne može biti drugačiji, nego briljantan. Sve je tu fantastično i besprekorno posloženo: kuštrava i čekinjava frizura fudbalerka koju subotom nakon kupanja grabuljama raspliću i u red dovode najjače komšije, pogled zavodnika koji istovremeno osvaja šarmom i tera strah u kosti, smisao za detalj poput “country” modnog dodatka svezanog oko raskopčane kragne košulje. Ipak, sve bi to bilo nedovoljno da nema tog neverovatnog nehajno raskopčanog žutog džempera na kopčanje, s uzorkom koji nam kazuje da su i najluđe ideje izvodljive, ako je čovek uporan u ludosti i potpuno lišen dobrog ukusa. Rukavi su, razume, se umereno podignuti, jer šteta je ne pokazati podlakticu kada već postoji. S dosta velikom sigurnošću može se pretpostaviti da je Miloš opasan tip kad popije, ali i kad je žedan, pa se ovaj stajling može posmatrati kao neuspešan pokušaj prikazivanja u potpuno drugačijem svetlu.

Country Church: Country Church

Ovo je jednostavno bezvremenska lepota, a stajling je opasno blizu savršenstvu, ako nije čak i savršen. Tu zaista nema slabog mesta: karirane pepito pantalone ovih, hm, mladića, ljudi, šta god, sivo plave dolčevite u kombinaciji sa upravo urnebesno predivnim prekratkim smeđim džemperima, toliko ružnim da je u njih nemoguće hipnotizovano ne buljiti, usklađena čedna haljina žene – lutke, veoma negovani brci, nadrealno atraktivne frizure i pogledi koji naslućuju da je ovde moguć seks u kojekakvim pa i najneverovatnijim kombinacijama. Ovo nije “eye catcher”, ovo je čisti “eye killer”, “destroyer” i “genocide maker”. Ne treba gledati predugo jer od ovog se omota može trajno oslepeti ili šenuti s umom, a u najboljem slučaju izazvaće halucinacije. Ovo su čuvari tradicije i konzervativnih vrednosti, čisti ideal ljudske vrste gledan očima don Damira Stojića, a neko je dobro primetio da je plavokosi buntovnik koji je svima u inat jedini bez brkova, zasigurno u detinjstvu bio miljenik sveštenika.

The Hanlejs: Come Home My Child

Hanlejevi su navodno skladna i tipična porodica, ali zapravo su jedna od onih koje vrlo uverljivo pobijaju teoriju da bi baš porodica trebala biti temeljna stanica i stub društva. Hanlejevi izgledaju kao porodica koja skriva neku baš gadnu tajnu, a mama Hanli, čak izgleda kao da u kosi skriva nešto veličine televizora ili čak manjeg automobila i pravo je čudo ako je narko karteli nisu pokušali vrbovati da za njih prebacuje stotine i hiljade tona droge u frizuri. Vapaj iz naslova pesme upućen detetu da se vrati kući naslućuje da je to isto dete pobeglo glavom bez obzira od nekog jezivog zlostavljanja koje je osmislio otac, ali uz potporu svih ostalih. Zastrašujući omot koji izaziva neugodne misli, a dete iz naslova se, vidi li ih ovakve, nikad ne bi trebalo vratiti kući.

The handsome Beasts: Bestiality

Ovaj bolno i zastrašujuće ružan omot engleskog hevimetal benda izgleda kao okrutna šala školskih kolega prema debelom sirotanu iz razreda, ali debeli sirotan je zapravo u pravom životu pevač ovog, čak i ne tako lošeg benda i na omot je stavio sam sebe, pa tek sad nikom normalnom ne može biti jasno šta je ovo. Svinja je, čak uobičajeno simpatična, kako to predivni papkari znaju da budu, a čini se da joj je malo neugodno u ovoj, za nju novoj i potpuno neobičnoj životnoj situaciji, gde izgleda bolje i privlačnije od partnera s fotografije. Ako se porodica nakon ovog nije odrekla zaigranog umetnika, treba im svima oduzeti barem pravo glasa i poslovnu sposobnost. Njegovom dileru, međutim, treba odati priznanje jer očito ima neverovatnu robu čiji je učinak potpuno nepredvidljiv, ali garantovano intenzivan.

Vehbija Čoralić: Na izvoru mladosti

Dobroćudni je Vehbija po sistemu dva u jedan iskorišćen kao pevač i maneken za ovaj proizvod čiji dizajn nam kazuje da je proizveden da se pije, ali i kao losion nakon brijanja, sredstvo za čišćenje rana i raznih radnih površina, gorivo za automobile i svetiljke. Nije iz ovoga nemoguće pretpostaviti da nesretni Vehbija nije dugo poživeo ako je taj tekući užas i pio, a njegov izgled kazuje da nije odoleo. Ako je tako, šteta, jer s ovom je frizurom mogao daleko dogurati, a svakako bi ušao u finale izbora za najfrizuru šahovskog prvenstva Sovjetskog Saveza i država Varšavskog pakta.

Mica Ostojić: Trofrtaljka

Mica je legenda ovih prostora i tu se nema šta puno dodati, osim zaključiti da je taj status stekla s pravom. Ovde treba svakako pohvaliti jednostavnu i nepretencioznu, a opet neodoljivu roze haljinicu koja je u tako prekrasnom neskladu s Micinom interesantnom pojavom, cipele koje su naprosto bezvremenske i imaju amfibijska svojstva, ali ono što je zaista fascinantno je frizura za koju bi ubile žene iz nekih prošlih vekova, uključujući i kraljice. Pomalo je zastrašujuća činjenica da Mica ima praktično isti obim ruke i noge, ali to joj daje prednost i čini je različitom od 99 odsto čovečanstva, što nije mala stvar, ali baš i nije za neku pohvalu. Glava ipak otkriva da Mica može dobro podneti i seriju udaraca braće Kličko, što možda nije bitno, ali šteta je ne primetiti i pohvaliti.

Wolgang Ambros: Go Do Schaust

Kakav veličanstveni i nadrealan alkoholni par i tipični predstavnici žive gastarbajterske scene ranih sedamdesetih. Svi se mogu sakriti pred njima – i Batman i Robin, i Zagor i Čiko, i Boro i Ramiz, i Buco i Srđan. Ova dva austrijska reprezentativca izgledaju kao neka 2.0 verzija balkanskog košmara iz kafane u kakvom odumirućem rudarskom gradiću. Ušati Alen Delon za siromašne je pevač, a njegov brkati prijatelj mutnog pogleda ne peva, ali izgleda baš kao oni na koje misle proizvođači sredstva za čišćenje kad na etiketama ističu upozorenja da se taj otrov ni slučajno ne pije. Ovde nema skrivanja i zavaravanja, ovde se ništa ne rešava slatkim rečima i šarmom, ovde pobede donosi goli mačo izgled, obogaćen pažljivo odabranim detaljima poput jeftinih satova i strašno puno alkohola. Ovde se, doduše, pobede retko beleže jer junaci padnu skrhani alkoholom, a brko je čini se sklon i tučama.

Mrs Mills: Come to my Party

Gospođa Mils pesmom mami ljude da dođu na njenu žurku, a taj očajnički i sasvim sigurno bezuspešni vapaj ponavlja još od doba kada je kao mala devojčica kopala nos i rupe u zidu, pa jela šut od čega su se rušile kuće, jer gospođa Mils je, gledajući je na ovom omotu ploče, uvek mogla puno pojesti. Ovu prekrasnu fotografiju odabrao je neko kome je gospođa Mils nanela neku štetu, možda čak i vlasnik pojedene kuće. Ovaj veoma veseli, a zapravo dirljivo-tužni omot funkcioniše samo kod onih što bi gospođi Mils poslali omražene članove porodice u nadi da će ih ona pojesti, a kladionice su vapaj gospođe Mils povukle iz ponude, zaključivši da neće biti odaziva.

Mitar Mirić: Nisam ja osvetnik

Teško da se ikada u istoriji na tako malo prostora našao tako čvrst dokaz da je čovek, blago rečeno, nesavršeno biće, da evolucija ponekad zna odigrati i nerešeno, pa čak i izgubiti, pa da demokratski izborni koncept – jedan čovek jedan glas – nije uvek najsrećnije rešenje. Sve je tu, dakle, što ne treba biti – i naslovi pesama kao kombinacija zastrašujuće nepismenosti, agresije, svetonazorskog sumraka pameti i nehotične duhovitosti proizašle iz čistog kretenizma. Pa onda prekrasni stajling za kojega je zaslužna Mitrova supruga Suzana Mirić. Nestašna je Suzana muža ovde prikazala kao gej prostitutku koju je mušterija nagradila zlatnim lancem malo uoči odrađivanja posla. Kasnije je u pravom životu, Suzana, Mitra izbacila iz kuće zbog učestalih preljuba, pa je jasno da je ovaj gej stajling bio osveta očito već tada nevernom, ali pročitanom Mitru. Jedna od Mitrovih pesama ima naslov „Ubi ženu koja kosu ne pere“, iz čega se može pretpostaviti da je to, ipak, neka njegova otrovna poruka njoj. Kako god bilo ovo je remek delo i još jedan razlog zašto bića iz Svemira stalno izbegavaju Zemlju.

Big Bear: Doin Thangs

Ovo ludilo od omota moglo bi biti posledica najjačih halucinogenih droga i efikasni je ubica svih nastojanja da se održi teorija da smo svi jednaki. Umetnik zvani Veliki medved najbolje je što zna i ume, na omotu albuma predočio kako on zamišlja lep život i sreću, a rezultat je prilično zanimljiv i daje mnoštvo razloga za zabrinutost njegovoj majci i ocu. Dakle, za Medvedovu sreću potrebni su seljački kućni haljinica, puno nakita, kofa s ledom i boca u njoj, cigare, grožđe, jagode i drugo voće, pa četiri medveda koji su takođe u idiotskim seljačkim haljinicama, puše, piju, imaju fenomenalne naočare i izgledaju imbecilno kako te lepe i ponosne životinje nikad ne bi trebale izgledati. Oči bode manjak žena ili muškaraca pa se može naslutiti da je Big bear sklon pomalo neobičnim i potencijalno dosta opasnim, ako ne i samoubilačkim seksualnim eksperimentima.

The mom and dadds: Merry Christmas

Sve je ovde samo na oko u savršenom redu. Skladna bogobojazna američka porodica, jedna od onih koja je gonjena paranojom vredno iskopala najdublje atomsko sklonište u doba hladnog rata i uvek pekla najveću ćurku na Dan zahvalnosti, ovde se prikazala u punom sjaju i lepoti, ali naslov jedne od pesama otkriva pukotinu u savršenstvu. „Video sam kako mama ljubi Deda Mraza“ zastrašujuća je ispovedna drama jednog od sinova, po fotografiji bi se reklo onog mlađeg, koji je, barem tako odaje njegov pogled, maštao da iz protesta prema izdaji majke i pohotnog Deda Mraza ode u Vijetnam, tamo pali sela i seljake te napokon smiren strada igrajući ruski rulet u zarobljeništvu. To se, međutim, nije dogodilo jer se majka izvinila i uverila svoga Edipovca da Deda Mraza zapravo ne postoji, a on da je glup i da je sve to umislio, ali da ga ona svejedno voli takvog tuljavog. Njegov pogled kaže da je dobro procenila njegovu pamet i da joj je poverovao, pa su nastavili još dugo izvoditi svoje neobično lepe valcere i polke, sve dok njoj nije jednog dana eksplodirala nadlaktica.

Mili Džekson: Back to the s..t

Pločice i sanitarije u crno belom kupatilu jedino je što na ovom omotu ima veze s mozgom, zdravim razumom i dobrim ukusom. Mili je zaigrala na sve ili ništa i za svoj album odabrala spektakularnu i pouzdanu “erection killer” scenu za sve, osim, naravno, za određeni postotak seksualno nastranije publike. OK, faca je mučenička baš kako treba biti nakon višednevne suve prehrane bez povrća i žitarica, poza je takva kakva je svakodnevno u životima svih nas, ali treba ukazati na dva zanimljiva detalja s kojima se retko, ako uopšte ikada, srećemo. Prvi je buket cveća u vazi kao prirodni osveživač vazduha i znak štedljivosti gde je niko ne očekuje, a drugi cipela u ruci kao oružje kojim će se umetnica, slutimo, udarati posred čela, ako se stvari ne budu odvijale prema planu. Ili naprosto zadnji dokaz o njenom dirljivom ludilu, ako to nekome nije bilo jasno na prvu.

The Couper family: I`m God`s Child

Još jedno lažno predstavljanje, još jedna mračna tajna. Kuperovi su vlažni san svih majstora filmova strave i užasa, a premda pevaju da su Božja deca, oni to definitivno nisu. Odaje ih i ovaj ambijent podruma kao stvorenog za okultne seanse i mučenje, ova grozna odeća za dečake i zastrašujuća činjenica da su devojčicu obukli u jednaku haljinu poput majke i napravili joj sličnu frizuru. Nametnuti detetu takav imidž ne može nikako biti Božje delo i samo bi đavo mogao stajati iza tako opakog plana i okrutne zajebancije. Činjenica da se devojčica smeši umesto da neutešno plače to samo potvrđuje.

Žarko Dančuo: Žana

Ovo je najbesmislenija i najneuverljivija samouverena poza koja se uopšte može zamisliti. Žarko očekuje da će biti primećen jer sve je napravio kako treba: na ionako nemaloj glavi frizura je koja je čini još većom, a tu su i neizostavni brci, blago padajući, model rane 70-te. Stajling s groznom majicom u bojama iračke zastave preko crvene košulje čisti je klasik, ali za ono nešto više bio je potreban taj stav s palčevima zabijenim za pojas uz blago nagnuće unatrag. Žarku je neko trebao reći, a nije, da je to stav koji normalne žene navodi na užasnuto kolutanje očima, a u muškarcima budi želju da mu stisnu barem dobru šamarčinu. Ova je poza zadnji put bila viđena na šankovima salona na Divljem zapadu, ali samo kod ozbiljnih revolveraša. Na omotu ove ploče trebalo bi stajati upozorenje da se ova tačka nipošto ne bi smela izvoditi u javnosti, jer je reč o samoubilačkoj misiji.

German Lizarraga: Te lo pido

Ako su za odgonetanje tajne smeška Mona Lize potrošena večnost, za objašnjenje omota ploče i stajlinga ovog prekrasnog umetnika trebala bi čitava večnost. Kako zaboga objasniti ovu veličanstvenu i gotovo nestvarno bizarnu frizuru, ove veoma negovane brčiće oblika krila aviona, ovaj pogled sitnih plavih očiju u kojem se ne nazire baš ništa. Kako uopšte objasniti ovog vrišteće žutog mutanta sakoa i jakne s inicijalima umetnika, svilenu crnu košulju preko koje visi zlatna lančuga, a na njoj medaljon veličine frisbija. OK, već nakon kratkog proučavanja jasno je da je reč o seljačini prerušenoj u fićfirića, ali tajna ovog pašnjaka u pozadini i razloga zašto je ova kreatura zaheftana na tu travuljagu ostaće zauvek

Christina Crusaders: Christina Crusaders

Ako nekome do danas nije bilo jasno kako su krstaši dobili po lampi i zauvek izgubili Svetu zemlju, omot ove ploče sve će objasniti. Ukratko, ako su krstaši izgledali poput ove tragikomične grupe građana koja se nazvala krstašima pravo je čudo kako su uopšte pronašli put do Bliskog istoka i Jerusalima. Čini se da se upravo u ovom omotu na kojem su se kao opasni krstaši predstavili debeljko, patuljak, vremešni žgoljo i loša kopija Ane Štefok, krije i razlog i tajna nastanka Al Qaide i ISIS-a. Videvši ovu opasnu i nabrojanu ekipu s pravom su pomislili da ne postoji ni razlog za strah, ni prepreka da pokore hrišćanski zapad. Ovo je omot koji bi idejnom autoru i ovim tragikomičnim umetnicima trebao smestiti tužbu za podgrevanje obrambene moći čitave zapadne civilizacije.

Brainstorm: Smile a While

Postoji nekoliko baš ekstremno glupih verovanja i običaja, a među najgluplje spada onaj da je zabavno i smešno kada se muškarci preruše u ženu. Taj idiotski običaj, vrlo omiljen za trajanja provincijskih maskarada, dostigao je plafon neukusa u ovom tragikomično tužnom i neuspelom „vidi kako smo simpatični i fora“ pokušaju ovih krajnje nelepih primeraka ljudske vrste. Jedino što je strašnije od muškaraca „šaljivo“ odevenih u žensku odeću su, naime, muškarci „šaljivo“ odeveni u žensko donje rublje, a kada još pritom izgledaju kao ova ekipa krajnje odbojnih luzera, s tim imbecilnim brčinama, zulufima i pozama, sasvim je opravdano zabraniti im seks do kraja života. Pa nek im dlake na dlanovima narastu poput onih s nogu Savete Jovanović.

Maddy genets et son ensemble

Snaga ove veličanstvene porodice leži koliko u muzičkom talentu toliko i u nesputanoj vizuelnoj lepoti prezentacije, ali i fascinantnom niskom težištu i snazi njihovih kratkih nogu kakva je viđena tek retko u istoriji. Marko Mlinarić, Pero Bručić, Safet Sušić, Miloš Šestić i Diego Armando Maradona jedini su su se mogli pohvaliti takvim darom prirode koji garantuje otpornost i na najbrutalnije startove protivničkih obrambenih igrača. Vredi pohvaliti i činjenicu da svo troje umetnika ima šire bokove od ramena, a kosa virtuoza na harmonici odaje i njegovu buntovnu narav i revolucionarne težnje. Kada ne bi bilo ovog jezivog omota lakše bi bilo i pohvaliti zaista sjajnu muziku koju izvode, a teška okolnost im je i ta što ne vide. To što su slepi je ujedno i jedini razlog što je idejni tvorac ovog stravičnog omota ploče još živ, a da ga i ubiju teško da bi se našao sudija koji bi ih za to osudio.

Izvor: trusty.hr