Jovana Joksimović: Decu toliko zovem, kao i oni mene, da samo čekam da uradim to i u živom programu

Jubilarne rođendane većina ljudi doživljava kao psihološku prekretnicu, ali ne i autorka i voditeljka jutarnjeg programa „K1“ televizije Jovana Joksimović, koja će 25. aprila napuniti četrdeset godina. Za nju su svi rođendani, pa i ovi kojima se obično poklanja znatno veća pažnja, tek dani u kojima obeležavamo sopstveno rođenje i, kako kaže, tu srećnu činjenicu da smo se pojavili na ovom svetu, što je samo po sebi dobitak na najvećoj kosmičkoj lutriji. Pravom prekretnicom smatra to što se rodila, posle čega je sve zavisilo od nje, pre svega, kako se oseća u svojoj koži. A ona se oseća odlično.

Da li ste, u vreme kada su četrdesete još bile daleko, imali predstavu kako bi vaš život tada trebalo da izgleda?

‒ Tih četrdeset su mi delovale kao duboka starost pošto, kada si mlad, drukčije i ne može da izgleda. Zato kao junior nikada nisam zamišljala duboku starost. Sada već mogu i to da zamislim, i uopšte mi ne izgleda loše.

Kako vam zvuči krilatica “četrdesete su nove dvadesete”?

‒ Fenomenalno! Šalu na stranu, sve zavisi od odnosa koji neko uspe da izgradi sa sobom i sopstvenim životom. Kad je on dobar, zrelost se pretvara u mladost i dobija novu energiju, to je sve.

Kad se osvrnete, koje godine smatrate ključnim?

‒ Pokušavam da se ne osvrćem previše jer mi to izgleda kao osobina onih koji misle da je sve bitno u njihovom životu već prošlo. Zato više gledam napred, računajući da ključne godine tek treba da dođu.

Većina bi o vama rekla: inteligentna, samouverena, zna šta hoće i neće. Šta biste dodali?

‒ Da je ta većina potpuno u pravu. Zašto da dodajem dobrim stvarima, bolje da oduzimam od loših.

Koje ste svoje osobine korigovali s vremenom?

‒ Manje sudim drugima, više sebi. Druge pokušavam da razumem.

Jednom prilikom ste na pitanje “šta biste pitali sebe” odgovorili: “Koji je tvoj cilj rada na televiziji”. Pa, koji je?

‒ Da napravim najbolji mogući program, na najboljoj mogućoj televiziji.

Pre nešto više od mesec dana saznali smo da ste nova glavna i odgovorna urednica “Tanjuga”, a negde se moglo pročitati i da ste vlasnica. Šta ste zapravo?

‒ Što bi rekli, “Tanjug” je u našoj porodici, ali sam trenutno, pre svega, glavna urednica. Ogroman posao je ispred mene.

Jedno od pitanja koje postavljaju “obični ljudi” glasi: “Šta će Jovani ‘Tanjug’?”

‒ Iz istog razlog zbog kojeg je on potreban običnim ljudima. Živimo u vremenu u kome nas mediji u znatno većoj meri zatrpavaju stavovima nego informacijama. Govore nam šta treba da mislimo, umesto da nam daju činjenice o kojima ćemo sami da mislimo. U takvim okolnostima je i meni i svakom drugom neophodna ozbiljna agencija, koja saopštava vesti, a ne stavove.

Znamo da se vestima može manipulisati. Da li ste onog dana kada je “Tanjug” ušao u porodicu sebi dali neka obećanja u tom pogledu?

‒ Ne, jer je to nešto što sa sobom raščistiš onog dana kada počneš da se baviš novinarstvom, a ne “kada ti ‘Tanjug’ uđe u porodicu”. Pitanje je samo da li hoćeš da zaista budeš novinar. Ako hoćeš, onda je svaka manipulacija isključena.

Hoćete li urednički posao u „Tanjugu“ raditi paralelno sa “Urankom”?

‒ Za sada ću svakako raditi paralelno. Uostalom, „Tanjug“ je i “Uranku” neophodan, tako da tu nema sukoba interesa, osim onog u mom slobodnom vremenu, koje više ne postoji.

Kada ste baš jako umorni, zapitate li se “koji me đavo tera da ovoliko radim kad objektivno ne moram”?

‒ Naravno, ali me to brzo prođe jer smatram da, objektivno, moram ovoliko da radim. Sve ostalo bi vodilo u nezadovoljstvo, depresiju, na kraju i u dosadu, iz koje opet izlaze nezadovoljstvo i dosada. Ostvareni ljudi, oni koji rade, jesu umorni, ali i zadovoljni.

Nedavno ste rekli da ne volite skrivanja iza pola i da ne mislite da vam je u ovom poslu bilo teže zbog toga što ste žena, niti da je kolegama lakše samo zato što su muškarci. Da li je tako bilo uvek ili od kada ste “stekli ime”?

‒ Da sam mislila drugačije, verovatno ne bih ni stekla ime. Dakle, bilo je oduvek.

Rekli ste, čak, da je na muškarcima veći pritisak. Vi, očigledno, niste od onih žena koje su “uvek na ženskoj strani”, već realista?

‒ Naravno da sam uvek na ženskoj strani, samo mislim da one nisu žrtve po difoltu. Naprotiv, mislim da žene imaju sve preduslove da budu superiorne, a samo od njih zavisi da li će to i ostvariti.

Da muškarac radi ovaj intervju, odmah bi vas pitao koji su to preduslovi za superiornost.

‒ Svakog muškarca rodila je žena i nijedan muškarac nikada nije rodio ništa, ali to je samo odgovor za muškarca koji bi postavio to pitanje.

Uživate li u razbijanju stereotipa?

‒ Ne, nego odavno nemam razloga da krijem šta zaista mislim o bilo kojoj temi.

Kada ste shvatili da nema razloga da ne saopštite šta mislite?

‒ Onog trenutka kada sam shvatila da nemam pravo da svoje mišljenje bilo kome namećem. Dakle, saopštim ga, ali i saslušam druge, bez namere da ih osudim za “pogrešno mišljenje”. Verujem da je to lekcija koju svi treba da naučimo što pre.

Koji vas još obrasci ponašanja nerviraju?

‒ Nervira me svaki predumišljaj i svako izmišljanje razloga da se nešto kaže ili uradi. Zato insistiram na otvorenosti sa svakim gostom.

Da li to važi i za “veoma moćne goste”?

‒ Naravno, između ostalog zato što i na taj način pokazuješ poštovanje.

Iako imate pomoć i u kući i oko dece, sigurno njih troje traže konstantnu brigu. Da li tokom emisije, dok idu reklame, zovete da čujete šta se dešava kod kuće?

‒ Ne poznajem majku koja ne mora da drži sve pod kontrolom, pitanje je samo koliko nam to uspeva i kada. Toliko ih zovem, kao i oni mene, da samo čekam da jednog dana uradim to i u živom programu. (smeh)

Kad vidite sebe na ekranu, usmerite li pogled na ono što vam se tog dana na vama ne dopada ili, naprotiv, na ono što je najbolje?

‒ Gledam, pre svega, da li je sve onako kako treba da bude, dakle perfektno. Na drugo ne smem da pristanem, ne zbog sebe nego zbog programa koji vodim.

Jedna ste od retkih žena koje odlično izgledaju, a nema horskih pitanja “šta li je sve radila”. Sigurno nešto radite, ali šta?

‒ Sve što rade mladi. (smeh) Tajna je u tome što malo spavam.

Kada ustajete, a kada odlazite na spavanje?

‒ Nekoliko sati pre nego što bih htela da ustanem i nekoliko sati kasnije nego što bih htela da legnem.

Šta vam iz života pre korone najviše nedostaje?

‒ Zagrljaji, jer su ono najintimnije što možeš da podeliš sa prijateljima i dragim ljudima. Više od godinu dana sa svima se pozdravljam “sa dva metra”.

Prošli rođendan proveli ste u strogom karantinu, a ovaj će ipak biti normalniji. Planirate li proslavu?

‒ Uradiću samo ono što je dozvoljeno. Situacija u kojoj se nalazimo je previše ozbiljna, previše je ljudi umrlo i razbolelo se da bih sebi dozvolila bilo koju neodgovornost.

Nagovestite li Željku šta želite da dobijete ili ga pustite da pogađa?

‒ Ne znam da li ste probali da svog muškarca pustite da pogađa pa me zato pitate. (smeh) Naravno, ne razmišljam o tome jer smo mi jedno drugom poklon svakog dana.

Da li biste sebe okarakterisali kao romantičnu osobu?

‒ Nisam sigurna koliko nam pomaže to što sebe doživljavamo ovako ili onako, jer nas ljudi uvek vide kako odgovara njima, a ne nama. Opet, u odnosu sa Željkom percepcija je ista, podešavamo je tako svakog dana.

Koji rođendan nikada nećete zaboraviti?

‒ Ako Bog da, stoti.

Izvor: hellomagazin.rs
Foto: Instagram

Leave A Reply